Koji strip trenutno čitate ?

[djomla_2006]

Ne bih bas dao Ratu na suncu 3/5(ako je  tako po tvojoj skali)jer nije to toliko slabije od prva 3 trejda, mada moram priznati da na Preacher ne gledam 100-postotno oobjektivno, s obzirom da mi je jakoo drag strip, uz Texa i Watchmene verovatno najdrazi. Mada se moram sloziti da su 5 i 6 trejd slabiji od ostatka, medjutim Spasenje, Uskoro ce propast sveta i Alamo su zaista uzdigli serijal nakon pada u kvalitetu u 5-ici i 6-ici.

[Imrahil]

S naglaskom da sam pročitao prvih 7 sveščica, to mu dođu valjda #17-23, fino je ovo ali previse superherojštine za moj ukus pa mu se možda vratim jednom. Vrti se oko Oliverovog boravka na ostrvu, Arrow klana, misterija, ovo ono
S jedne strane zanimljivo je za čitanje, s druge večita boljka Marvela/DC, ko bre smišlja ove negativce. Komodo je recimo skroz interesantan ali onaj Count Vertigo u onoj svojoj vukojebini Vlatavi [lol2]

Ne sviđa mi se ni sam odnos među likovima. Recimo, ubijanje Jaxa je nekako zanemareno skroz, kao da je Oliveru bio levo smetalo. Spasi Naomi i to je to, kao da je samo ona bila zarobljena. Zato je izgleda veoma bitno da pratimo kako se Henri loži na Naomi a ne zna kako da joj priđe jer se ona loži na Olivera [khkhkh]

Što se Sorentina tiče isti mi je najslabija karika u Gideon Fallsu pa ne čudi da isto mogu da konstatujem i ovde. Nije moja šolja kafe, jbg.

7/10

[koze123]

Daredevil: Yellow



Nisam bio siguran da li će mi se svideti Žuto pa sam hteo da ga 'pročačkam' pre neke eventualne kupovine, i mogu reći da sam prilično zadovoljan. U pitanju je veoma dobar strip koji se bavi formativnim godinama Derdevila, ne toliko origin koliko razvijanje kroz jedan period, prvenstveno fokusiranost na lične odnose glavnog junaka. Razni negativci se smenjuju kroz ovih 6 svezaka i dok je to uglavnom zabave radi, prava čar leži u naraciji odnosno pismima koje Met piše Karen. Jer ovo je pre svega strip koji se bavi gubitkom voljene osobe i prevazilaženjem tog gubitka što je Leb sasvim solidno prikazao. Naracija je odlična, dijalozi solidni a sama struktura priče je dobro osmišljena, uz par glupih odluka scenariste - kao sa Fogijem i Karen npr. Sejl je fenomenalan, njegov stil mi se veoma svidja i tačno zna kako da prikaže emotivne scene, a kako da prikaže akciju. Makar zbog njega vredi imati ovo na papiru. Sve u svemu, skroz dobar strip, pomalo pretenciozan zbog svoje naracije, koji nažalost nije uspeo skroz da me "pogodi" kako su pretpostavljam autori to zamislili. Možda zato što nisam čitao Derdevila ranije i moje znanje je ograničeno na seriju, pa mi sami likovi i nisu toliko bliski, ali ideja da se zapravo sa kraja (odnosno momenta gubitka) vraćamo na početak da bismo ga prevazišli (i pritom ispričali jednu interesantnu i "poluorigin" priču) je svakako vredan pohvale. Svakako je u pitanju dobar strip i moja preporuka za čitanje.

[ridiculus]

Nekoliko stvari, ali za početak (tj. za danas, pošto nemam par sati slobodnog vremena da otkucam sve to) nešto kratko čega sam se podsetio i što će obradovati mnoge! Grešim? Ne?  [cry2]

The Mighty Thor #357-359. U formi svezaka. Posedujem hrpu svezaka iz tog perioda, i možda trećinu onih epizoda na kojima je radio Volter Sajmonson (u ulozi scenariste). Zašto baš ove? Zato što su to prve njegove epizode koje sam ikada video, u prvoj polovini 90-ih, i zato što čine zaokruženu celinu. Priču u okviru veće priče, što je struktura koju Sajmonson poštuje u svim svojim serijalizovanim delima. I hteo sam da vidim kako se drže danas. Meni, ne nekom drugom, ne svetu. A nostalgiju sam ubio odavno. Čak se i njen leš raspao.



I zato što je ova priča jedna od boljih iz njegovog perioda, a ljudi, čak i fanovi njegovog Tora, je retko spominju.

Zapravo, u pitanju su dve priče, koje se prepliću. Beta Rej Bil i Sif imaju avanturu na Zemlji, dok je glavna priča u srušenom Asgardu - srušenom u bici sa Surturom. U čitavom svom narativu, Sajmonson je vrlo retko imao nešto što bi se moglo nazvati filerom. Ova priča sa Beta Rej Bilom i tajnim komunističkim napadom na ekonomiju Sjedinjenih država je jedna od najbližih tome. Mada, ja je više posmatram kao mali eksperiment Sajmonsona, koji je želeo da napiše i nacrta neku avanturu Beta Reja i poklonio mu je dovoljno prostora koji može da se sakupi u jednu svesku. Glavna priča, pak, o magičnom ljubavnom trouglu je suvo zlato i sadrži isti šarm i istu dovitljivost (i isti veličanstveni crtež!) kao i pre dvadeset i kusur godina, kada sam je čitao prvi put. Mislim da je jedan od razloga taj što niko više ne pravi takve priče u Marvelu. Zapravo, nikad ih niko nije ni pravio, osim ove. Jer ovo nije superherojski strip (osim deo sa Beta Rejom), ovo je čista šekspirovska komedija neplaniranih susreta, postavljena među nordijske bogove. (Već vidim neke fanove kako beže vrišteći na pominjanje Šekspira.)

Jednom sam čuo da je neko rekao da je zasluga Frenka Milera bila da je uveo, kroz svoje stripove o Betmenu, "negativce koji se ponašaju inteligentno", ali zapravo je Sajmonson to uradio pre sa Lokijem. (Doduše, Miler je to radio još na Derdevilu...) Njegov Loki je Loki kakvog danas znamo, intelektualno. Ne toliko Loki iz filmova kao onaj iz stripova, mada se kasnijih godina to približilo. Ne i vizuelno. Ovaj Loki je kao odvaljen od stene, budući bog, i to je i skladu sa time kako ga je Kirbi predstavljao. Njegova feminizirana figura je uvedena tek mnogo kasnije.

Vizuelno, današnje čitaoce može da iznenadi ili zbuni koliko je ovo gust strip. Nema spleš stranica osim na početku svake epizode. Najspektakularnije ili najdramatičnije scene oduzimaju najviše pola stranice. (And the life was good.   ) I zapravo nije razlog da mislim da je ovo ostarilo nego da se mnogo drugih stvari trivijalizovalo (ali ne sve!). Mnogi današnji crtači popunjavaju narativ praznim prostorom, dajući čitave stranice nespektakularnim scenama i nedramatičnim situacijama, veštački naduvavajući narativnu vrednost. Sajmonson, kao i mnogi drugi najveći crtači stripa* (relativno) novijeg doba ume da koristi dupli spleš ili stranicu sa 20 kadrova, kako situacija zahteva. Ali ova priča o Toru nije zahtevala baš tako spektakularna rešenja i rezultat je takav kakav vidimo. Tor generalno nema taj grafički monumentalizam koji ima, recimo, Orion, gde Sajmonson zapravo kanališe Filipa Drujea, verovatno najuspešnije u američkom stripu ikada - nema ga čak ni u scenama bitaka. Osim u jednoj epizodi, pred kraj samog rana, koja se sastoji samo od spleš stranica. Ali to je druga priča. Tor je relativno uzdržan strip, u smislu kompozicije tabli i samog stripa, i relativno tradicionalan, ali to je učinjeno vrlo svesno. Tor jeste tradicija. Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji su kukali za "modernim Torom". Ako nema pozivanja na drevno, mitsko vreme, ili eventualno na sukob vrednosti i pogleda na svet, nema potrebe baviti se Torom. Osim ako ne želite 365. verziju Supermena ili Kapetana Marvela, a verujte mi, ja je ne želim. I sve to ne znači da crtež nema fantastičan ritam. Samo u jednom slučaju sam imao utisak da se stranica nije završila kadrom kojim je trebalo da se završi - samo jednom u 66 ili tako nešto stranica.

I, kad je jedan od tih spleševa ovaj, sve ostalo zvuči sitničavo:



Zapravo, namerno sam uzeo primer iz svezaka, pošto je to ono odakle sam čitao, a ne istu tu stranicu iz novog, rekolorisanog izdanja (omnibus i nova serija trejdova, svejedno). Originalni kolor je radila - kao što se i vidi - Christie Scheele, a nova izdanja je kolorisao Steve Oliff (veteran, radio na - uh! - kolorisanoj verziji Akire i trenutno radi na The Green Lantern od Morrisona i Sharpa). Novi kolor na ovom Toru nije uvek bolji, tj. lepši za oko, i ne deluje uvek zanimljivije, ali daje notu jasnoće koju Kristi Šili nije imala. Njene boje su često išle nauštrb jasnoće. Nikad se nisam posebno bavio poređenjem, pa nemam jasno definisan stav šta mi je draže. Možda ostavim to za neki drugi put.

I, naravno, Lorelaj, tj. Debi Hari u ulozi boginje! Sajmonson je zaista modelovao Lorelaj po uzoru na Debi Hari (link za mlađe generacije), ali više u smislu inspiracije nego identične reprodukcije. U nekim kadrovima je ona ništa više od skice, ali je zato tu moć ljudske imaginacije, jer tu su uvek kadrovi u kojima je Sajmonson prikazuje detaljnije, kada želi da naglasi njenu privlačnost - a tada u široj i daljoj okolini (sve negde do Alfa kentaure) nema ničeg privlačnijeg. Zanimljiva je i njena uloga u ovoj priči, jer je jasno da ona radi tačno ono što je njena sestra, Amora the Enchantress, tradicionalno i uporno radila pre nje. Ali, Sajmonson je mudro zaključio da nije zanimljivo  - a nije ni uverljivo ni ako samo ovlaš gledate sa horizonta - da Čarobnica radi istu stvar 20. put. I zato je uveo Lorelaj, koja je isto to, ali nije isto to, i svi su zadovoljni. Osim Amore, ali zato i dobijamo dobru komediju.

Naravno, teksta ima dosta (zamišljam kako je pobegla još jedna grupa čitalaca, vrišteći). Ali, naracije ima relativno malo, samo na prelazu između epizoda, gde imamo kratka podsećanja, i na prelazu između scena. Tekst je uglavnom u formi dijaloga, ili, kako reče jedan kritičar, monologa koji se slučajno čitaju kao dijalozi, ali meni je to ok. To je tradicija. To su Ede i nordijske sage i moć pripovedanja. U svakom slučaju, ovo nije bilo planirano da se čita u kolekciji, i čita se bolje sa pauzom između epizoda.

Nisam rekao, pa čisto radi detaljnosti: ove epizode su objavljene 1985.

I, ko je gledao film Thor: Ragnarok, prepoznaće ovde poreklo bar jedne scene.


*a o drugom ću pričati u sledećem prikazu

[Aleks]

Ah, nadao sam se domaćim izdanjima Sajmonsonovog Tora, ali izgleda da ću jednom morati da se poslužim američkim (kao Birnov Supermen, Perezovi Titani itd).

Dosta su izdavači slušali ovdašnje forumaše, kako to ne vredi da se objavljuje (neki urednici su i nezavisno istog mišljenja), zato mnogi imaju problema sa rentabilnošću svojih izdanja sumnjivo odabranih, a neki i propadoše.

[ridiculus]

Pazi, ne mogu da govorim u ime finansijkog uspeha, jer je i sama istorija američkog stripa dokazala da najbolje stvari nekad ne prolaze ni kod njih, pa prekidaju odlične serijale na pola i posle deset godina ljudi kukaju kako je to bilo u stvari fenomenalno, a većina glupavih "događaja" se proda bez obzira na konfuznost i zbrzanost, i ako neko misli da starije stvari (pre svega od Marvela, ali DC je bio slabiji do sredine 80-ih) nisu vredne truda - ok. Ali, ako neko kaže da ovo nije vredno objavljivanja, a recimo Secret Wars jeste, onda baš i ne mogu da razumem. Pošto, očigledno, sam Marvel ne misli tako, s obzirom na pristupačnost ovog rada u Americi. Jedino je Milerov Derdevil u sličnoj, specifičnoj poziciji - čak je i Birnova Fantastična četvorka konceptualno daleko konzervativniji strip od Tora. Mada bih ja objavio i taj strip (Birnov FF) da se lično pitam, kada bi prikaz najboljeg (ili najbitnijeg) iz prošlosti bio neki cilj - a, kao što znamo, uglavnom nije. Drugo, kao što sam jednom rekao na drugom mestu, Sajmonsonov rad je više autorski čak i od Milerovog, koji nije tuširao Derdevila, a negde je crtao samo okvirne skice, koje je završavao Klaus Janson, i to sve piše na početku dotičnih epizoda. (Jedino što poslednja trećina Tora sadrži crtež Sala Busceme, ali taj je tu vrlo dobar, i imitira Sajmonsona, na isti način kao što crtači Helboja imitiraju Minjolin stil.)

Treće, Sajmonson je bolji od Milera u pravljenju zapleta. Miler ima ton koji više odgovara današnjoj publici i likove sa kojima mnogi mogu da se identifikuju, ali Sajmonsonu niko od njih nije mogao da priđe po pitanju strukture, gde svaka stvar utiče na neku drugu stvar, i gde svaka akcija ima posledice, i vidi se efekat snežne lopte od njegovog prvog broja, pa sve do poslednjeg. I, četvrto, iako je Tor strip za tinejdžere od 12-102 godine (kao i većina tih stripova, uostalom), i nema mračnjaštvo nekih kasnijih radova (ali ima pojedine začuđujuće mračne scene), stvarno je čudan. Mislim, stvarno, stvarno čudan, i ja to uvek smatram prednošću, a iz nekog razloga kod nas se to ne pominje u raspravama i preporukama. Džinovski patuljak? Sin stariji od oca? Kutija koja sadrži sve prethodne zime? Tor kao žaba u tri epizode?

[ridiculus]

Deathbed #1, crtež Riley Rossmo, scenario Joshua Williamson, kolor Ivan Plascencia.



Već i vrapci na grani znaju da Vertigo više ne postoji kao edicija. Međutim, kao elementarni deo stripovskog obrazovanja čitave jedne generacije, ostaće da postoji, bar dok je te generacije. U novije vreme su se pojavili neki naslovi koje kritika smatra post-Vertigom, koji su rađeni u duhu priča po kojima je Vertigo bio poznat (i karakterističan), ali nisu objavljene od strane tog ogranka DC-ja. Na primer, The Wicked + The Divine. S druge strane, mnoga kasnija izdanja koja jesu objavljena pod znakom Vertiga nisu nešto što bi bilo prepoznato kao delo iz njihove tradicionalne zone interesovanja, da je izdavač bio neko drugi. Takvo izdanje je kratki šestodelni serijal iz 2018, Deathbed.

To je priča o matorom bogatašu-avanturisti koji je neka mešavina Jamesa Bonda i Doc-a Savage-a... Sećate se Doca Savage-a? Doc Savage je preteča Supermena. Elem, priča je o poslednjim danima već ostarelog "junaka" koji želi da napusti svet u slavi poslednje avanture, vodeći sa sobom novinarku koja će prepričati njegove podvige. U ovom prvom broju nema zaista mnogo više od toga. Što me podseti svaki put koliko su moderni serijali škrti sadržajem po epizodi. I ovo košta 4 dolara? Trejd je daleko jeftiniji nego svih 6 svezaka uzetih u kompletu, ali je i više obavezujući. Da sam digao ruke od stripova pre par decenija i vratio se ovih godina bez znanja o proteklim dešavanjima i turbulencijama tržišta ne bih bio ni najmanje iznenađen teškom situacijom u kojoj se strip-izdavaštvo nalazi. (Mada, cene nisu jedini problem. Verovatno nisu ni najveći.) Dalje, ovo je "priča za odrasle" samo u smislu grafičke prezentacije seksa i nasilja, jer ona nikako nije "ozbiljna" po svom tonu. Pretpostavljam da je to jedini način prodaje tradicionalnog pulp materijala široj modernoj publici koji ne osuđuje od početka samog sebe na smrt u mukama: napraviti ga otvoreno i nedvosmisleno neozbiljnim i ironičnim. Što ne znači da ovde ima mnogo pravog humora. Naravno, humor je najsubjektivnija ljudska odlika i uzmite tu moju tvrdnju sa određenom dozom skeptične distance. Ali, svakako ni to ne znači da ovo delo nema šta da ponudi. Crtež Rajlija Rosma ga oživljava na najbolji mogući način.

Rossmo spada u onu grupu crtača koje sam pomenuo prošli put, grupu koju ima totalnu kontrolu nad skalom. To ne znači da mislim da je Rossmo jedan od najvećih crtača danas, jer za takvu konstataciju mi treba više vremena i više primera sa njegove strane, ali je svakako za mene jedno od najprijatnijih iznenađenja američkog stripa iz poslednjih nekoliko godina. Zapravo, on se ne može nazvati baš mladim, i njegova karijera traje gotovo 15 godina, od grafičkih romana Seven Sons i Proof (ovo drugo za Image) i priče u antologijskom časopisu Negative Burn, ali je Deathbed (iz 2018.) prvi njegov rad sa kojim sam se ja sreo. Znam da je radio krosover Batman/Shadow, godinu dana ranije, i radio je (i još radi) na novoj seriji Martian Manhunter posle toga. Sve ovo pomenuto je bio rad za DC, koji se, kako izgleda, pomera sve više ka njihovoj glavnotokovskoj produkciji - što je interesantno, zato što Rossmov crtež ni po čemu ne podseća na ono što prepoznajemo kao tu produkciju. Ni po generalnom stilu i, posebno, načinu crtanja likova - koji za sobom nepogrešivo povlači ton priče - ni po strukturi svojih tabli.

O, da, Rossmo često koristi spleševe, čak i duple, ali, razlika u odnosu na većinu crtača glavnotokovskog stripa je u tome što ovi kod njega uvek pršte od aktivnosti i detalja a da nikad ne prelaze u vizuelnu buku (ovde sledi figurativni pogled ka gospodinu Howardu Porteru).



A onda, kada okrenete stranicu, možda vas čeka druga spleš tabla, ili ona sa 18 kadrova - nikad ne možete znati unapred. Čak i poslednja (spleš) tabla, kojom se završava epizoda, nudi dosta dešavanja u pozadini, za razliku od većine konkurentskog materijala.

Da li me sve ovo vuče da čitam i dalje? Da, ali ne spada u nešto što bih zvao obaveznim ili nezaobilaznim u bilo kom smislu.

[koze123]

Svaka čast kad za jednu svesku napišeš ovolki tekst. Šta će li tek biti kad pročitaš ostalih 5, kolaps DW foruma [bitenails2].

[ridiculus]

Pa, hvala, i dok bih i ja voleo da mislim da je tako, ima tu malo i optičke varke. Nije isto pisati o 6 prvih brojeva različitih serijala kao i o 6 brojeva istog serijala. U prvom slučaju načinjem 6 različitih tema. Hoću da kažem, mnogo od ovog što sam već gore rekao odnosi se na serijal u celini, i svakako ne bih ponavljao za svaki broj. To znam pošto sam ga odavno "prelistao" - ili koja god ekvivalentna reč bi bila upotrebljena za digitalnu verziju stripa. I Deathbed je prilično konzistentan u domenu crteža čitavim svojim trajanjem.

[Sallex]

Gosn ridiculus barata rečima velemajstorski. Kako je ovo genijalno --> "Sećate se Doca Savage-a? Doc Savage je preteča Supermena". Uživam u njegovim recenzijama na forumu Sagite. Veliki naklon [hail2]

[broj1]

Gosn ridiculus barata rečima velemajstorski.

Konacno neko kome nije potreban bukvar a ni kutija  [love2].

[koze123]

Šala mala, samo nastavi sa recenzijama. Crtež deluje odlično, makar zbog toga bi vredelo ovo overiti.

[ridiculus]

Hvala svima, ali pišite i vi ostali, jer čekanje na mene je vrlo nezahvalna rabota.  Potrebno je da imam vremena i da sam raspoložen za datu temu, a u slučaju dužih serijala, to se ne poklopi baš često. Osim toga, ovde neću da pišem isto što i na Sagiti. A osim i toga, gledam dosta TV serija u poslednje vreme, pa je manje vremena za stripove.

[Aleks]

Konačni smak I & II  (Final Crisis)       ČK

Tekst: Grant Morison



Antiživotna jednačina, vrhovno oružje, Darksajd, uništenje slobodne volje i heroji u najvažnijoj borbi svih vremena.

Utisak i ocenu ostavljam ovde posle prvog čitanja stripa.

I ne, nisam se pretvorio u Anta, pa da očekujem da mi konačna ocena raste sa svakim sledećim čitanjem, ali dozvoljavam u ovom konkretnom slučaju, da nisam uložio baš maksimalnu koncentraciju pri konzumiranju ovog štiva. To stvara mogućnost da je bilo suptilnih detalja koji su mi promakli, a koji bi pri sledećem čitanju bili uočljiviji, a što bi moglo (možda) da doprinese povoljnijem utisku.

Ne bih se izjašnjavao generalno o celokupnom opusu scenariste Granta Morisona, jer sam čitao samo mali deo, ali mogu da primetim da može da piše jako dobre strip scenarije (npr. - All Star Superman), mada ne mislim da je to ovde slučaj.

Konačni smak pripovedan je (uobičajeno za Morisona) sa pretenzijom da čitaocu pruži izvestan intelektualni izazov, ali umesto dubokog uvlačenja u radnju i psihu likova (što bi trebalo da je cilj) izaziva kontraefekat - nedovoljnu zainteresovanost i pasivno posmatranje. Razlog tome su konfuznost, pretrpanost, montažni rezovi koji deluju kao skakanje bez reda na razna dešavanja (teško je razlučiti važna od nevažnih) i brojne likove (opet, teško ih je pohvatati i neki samo prave gužvu). Istovremeno, ne može se pohvaliti upečatljivim scenama. Sterilni, kvazirealistični crtež Dž. G. Džounsa ne doprinosi zanimljivijem praćenju.

Od dosadašnjih DC/ČK kriza, u ovoj sam najmanje uživao i meni je najlošija.

Mada ima i boljih stvari u ova dva toma. Pored Final Crisis #1-7 i Final Crisis: Submit #1, obuhvaćeni su i Superman Beyond #1-2 i Batman #682-683. Ne samo da dopunjuju priču, nego Supermen pleni maštovitošću i kvalitetnim crtežom D. Menkija, a Betmen je standardno solidni Betmen, mada i ovde Morison plete halucinantnu atmosferu, ali je bar sasvim jasno o čemu je reč i zašto.

ocena: ***
i još * - u rezervi, za svaki slučaj, ako zatreba za naredna čitanja, da se doda.


PS. Zašto li Čarobna knjiga kao autora vodi Grega Raku?!

[Soldier of fortune]

Kastaka. Odlicna prica i solidan crtež. Pozitivno sam iznenadjen.

Oruzje metabarona. Prica je prosta, radnja ima dosta skokova. Mnogo akcije ali u principu prazno. Crtež je za razliku od price, malo je reći fenomenalan.

Oba izdanja su kvalitetno odradjena. Fali mi nekih kvalitetnih predgovora ali sta da se radi, takva je politika kuće.