Koji strip trenutno čitate ?

[Bombarder]

Nemam pojma iskreno Ne mame me toliko ta absolute izdanja od DC jer ih većinu šta me zanimaju već imam u obliku trejdova ili običnih hardcovera. No zato bi odmah na ebayu negdi našao Starmana od Robinsona u onih 6 omnibusa, pa koliko koštali da koštali i odmah ih kupio Od Marvelovih omnibusa bi vjerojatno prvi pali Brubakerov Daredevil, Savage Sword of Conan (crno bijeli, ne ovo novo) i jedan šta mi je već dugo želja - Yellow, Blue, Gray and White by Jeph Loeb and Tim Sale  [love2] omnibus kolekcija svih njihovih kolaboravija na Marvelovim stripovima "u boji".

Masala za zelje Paka, cim odes moraces prekovremeno raditi :D:D:D

[Mhejl]

Na užasnu migrenu sam uzeo da čitam Konan hronike od pokojnog Belog puta i naletim na ovakve bisere sa vremena na vrijeme:





[laugh2]

[Paka01]

SILVER SURFER: Rebirth of Thanos



Priča: Jim Starlin - 8/10
Crtež: Ron Lim - 9/10
OCJENA: 85%


Ispao je ovaj strip na kraju bolji nego šta sam očekivao. Ne znam ni sam zašto, al prije čitanja sam pomislio kako bi ovo možda moglo biti donekle zastarjelo i da bi mi moglo biti naporno za čitati. Srećom, bio sam u krivu. Za početak moram spomenuti da mi se sviđa kako je ova priča sastavljena od dva dijela; ajmo reći uvodnog u kojemu glavnu riječ ima Silver Surfer, te ovog drugog koji se sastoji od dvodijelnog mini-serijala Thanos Quest u kojem glavnu ulogu ima Thanos. Surferov prvi dio baš odlično funkcionira kao prolog, zanimljiv je i budi znatiželju. Sviđa mi se Starlinova lakoća pisanja jer nema nikakve pretencioznosti iako se radi o ovako grandioznoj priči. Starlin malo po malo postavlja temelje, nema žurbe i sve ide ugodno laganijim tempom da mi je baš bio gušt čitati. Međutim, u Surferovom dijelu priče i se nalazi i najslabiji dio svega ovoga, a to je cijela jedna sveska s Impossible Manom, te druga gdje se Surfer pokušava otarasiti Draxa the Destroyera. Ne znam zbog čega se Starlin odlučio napisati ove dvije epizode, no imam osjećaj da je baš dosta prostora potraćeno na bespotrebne okršaje s ovom dvojicom likova, a i humor stvarno nije na razini jedne ovakve priče.

Drugi dio, Thanos Quest, je odličan i tu napokon vidimo Thanosa dok skuplja Infinity Gemove. Prvi mi je ovo stripovski susret sa Thanosom (do sada sam ga znao samo iz filmova), no moram priznati da ga Starlin piše s takvom lakoćom da sam imao osjećaj kao da sam pričitao tonu stripova u kojima je u glavnoj ulozi. Radnja ne samo da je epskih razmjera, već je i strašno kvalitetno napisana, do te mjere da sam par puta baš zastao i pomislio "bome, ovo je super, ovo nisam očekivao". U dijalozima nema praznog hoda, nijedna rečenica nije ubačena bez razloga i cijeli tekstualni dio funkcionira skladno.

Crtež... uh, crtež! Ron Lim je sjajan. Moram priznati da mom nestručnom oku malo baca na Georgea Pereza (vjerojatno podložno diskusiji, al šta je tu je), no za mene to može biti samo plus. Ne znam, čiste linije, odlični crteži kako svemirskih prostranstava, tako i raznih alienskih svjetova, likovi su puni života i kretnje su im dinamične... Odličan je i čini mi se da bi ovom stripu savršeno legao neki veći format kako bi se crtež došao do izražaja u punom sjaju.

Sve u svemu sasvim ugodno iznenađenje i strip vrijedan čitanja i nabavljanja za na policu. Brzo se bacam i na Infinity Gauntlet.

[Aleks]

SILVER SURFER: Rebirth of Thanos

To izdanje poklapa se sa "Rukavica beskraja: Preludijum" od Čarobne knjige. Razmišljam se da zbog nastavka Silver Surfera (epizode 39-50) uzmem ovo, a deluje da nije skupo:

https://www.amazon.com/Silver-Surfer-Epic-Collection-Thanos/dp/1302911864/ref=sr_1_2?keywords=SILVER+SURFER%3A+Rebirth+of+Thanos&qid=1551479963&s=gateway&sr=8-2

[Pjerooo]

SILVER SURFER: Rebirth of Thanos

Kidalica, nego šta  [rock3]

To izdanje poklapa se sa "Rukavica beskraja: Preludijum" od Čarobne knjige. Razmišljam se da zbog nastavka Silver Surfera (epizode 39-50) uzmem ovo, a deluje da nije skupo:

https://www.amazon.com/Silver-Surfer-Epic-Collection-Thanos/dp/1302911864/ref=sr_1_2?keywords=SILVER+SURFER%3A+Rebirth+of+Thanos&qid=1551479963&s=gateway&sr=8-2

Tu su mi najdraže SS epizode - 'Dynamo City' priča, kada Surfer ostaje bez moći i pokušava da nađe posao kako bi mogao da otplati dug i ode s neke planete  [love2]

[boss52]

Dynamo City

[rock3]

[ridiculus]

Starlinov Srebrni letač je i meni vrlo dobar, za razliku od Infinity Gauntlet, koji nije izdržao sud vremena   (ovo je upućeno Pjeroou, pre svih   ). Čitao sam ga sredinom 90-ih, i čitao sam ga pre par godina ponovo.

Ali, otom potom. Ono o čemu sam sada hteo da pišem se zove The Magic Order.

 

Eh, ne znam šta mi je trebalo da ovo uopšte čitam. Verovatno zato što je neko čije mišljenje cenim pohvalio ovaj naslov (ili bar njegov završetak), i što taj spada, barem formalno, u žanr koji volim. I što volim Koapelov crtački stil. Ok, jasno je da ima razloga.   Došlo mi je da prekinem na polovini, ali, kada sam već počeo, naterao sam se da završim, s obzirom da postoji samo 6 epizoda (standardne dužine, za američki strip), i da je priča vrlo dekompresovana - što će reći, lako se čita.

The Magic Order je prvi strip-serijal koji je Mark Milar napisao za Netflix, i kažu da se on tokom godina izveštio da piše samodovoljne, zaokružene, završene priče koje staju u 6 svezaka, više-manje. (Ove prideve ne treba shvatiti  bukvalno, kao što ćemo videti.) Pošto je Netflix kupio Millarworld, to znači da ćemo sigurno gledati mnoge starije priče iz te radionice, a Milar je dobio zaduženje da radi i na novim franšizama, ali preduslov je bio taj da uzima najbolje crtače za saradnike. I ovde je taj izbor pao na Olivijera Koapela. Serijal je započet prošle godine, u junu, i izlazio je mesečno - objavljivao ga je Image - ali onda se to vreme odužilo, i poslednji broj nosi datum februara ove godine. Milar negde reče da piše nastavak, ali to se neću naterati da čitam, uprkos činjenici da zaista radi sa vrhunskim saradnicima.

Pođimo od njih, iliti od onog što je zapravo dobro u ovom serijalu. Dejv Stjuart. Čovek kome se treba obratiti za kolor, i da možete biti sigurni da će biti urađen dobar posao. Pošto je ovo strip o (modernim) čarobnjacima - ili bi bar trebalo da bude, jer se tako predstavlja - ima mnogo vizuelnih efekata koji dočaravaju magiju, a Stjuart je odgovoran za neke od njih. Paleta je specifična, ponekad svedena, sa mnogo "zemljanih" tonova smeđe i tamno narandžaste i dobro dočarava atmosferu "realnosti" i drevnosti istovremeno.

Olivijer Koapel. Iako Koapel koristi sličnu tehniku kao Mark Silvestri (u poznijem periodu), sa milion tankih linija kada senči stvari, on je daleko dinamičniji i ekspresivniji u rezultatu, i stilistički spada u grupu crtača koju jako volim. Lepo je kod njega lepo, a ružno ružno (onaj kadar iz Ostrva doktora Moroa je fantastičan!), i uvek mi je drago kad crtači imaju toliki raspon u izražavanju. Međutim, sa Koapelom imam drugi problem, koji sam takođe imao u Toru, ali nisam imao u Legiji superheroja - još uvek njegovom najboljem radu, po meni, mada nisam sve čitao (sigurno izgleda "prljavije" od ovog kasnijeg). Koapel mnogo razbacuje praznog prostora po stranicama. Ne mislim na odsustvo pozadina - to mi nije mnogo bitno - već na težnju da se kadrovi veštački uvećavaju da bi se popunio broj strana, ili, povremeno, naglasila neka patetika - recimo, krupni plan lica devojčice koje gleda u čitaoca svojim krupnim, nežnim, nevinim dečjim očima, što je po meni prelak i nepoželjan vid emotivne manipulacije (ali izgleda da publika pada na to). Neću da stavljam spojlere ovde, ali pogledati, recimo, poslednju (spleš) tablu za svesku #2, i poslednji kadar na prethodnoj tabli, koji je daleko manji, i daleko upečatljiviji. Nije sve što je veliko istovremeno i bitno. S druge strane, neka njegova rešenja za čarolije i njihove efekte (horoglobin, čini menjanja, itd.) su vrlo maštovita, ili ih barem ja nisam viđao drugde.

E, sad, neko će reći, sve ovo što sam rekao o crtežu asocira na mange. I, dok kod Koapela zaista postoji primetan uticaj, i savremena manga je zaista smanjila broj kadrova po stranici/tabli, hteo sam da proverim ovo i uzeo sam sa police prvu zbirku relativno savremenog japanskog stripa koja mi je bila pri ruci - Urasavin Pluto. Ne, potpuno pogrešno. Urasava tamo retko kada ima manje od 5 kadrova po stranici, dok Koapel retko kada ima više od 5, ili čak 5, ako ćemo bukvalno. No, da ne bismo sad išli u nabrajanje primera i kontraprimera - I Am a Hero sigurno ima mnoge stranice sa po 2-3 kadra, posebno u scenama akcije - manga je manjeg formata, dizajnirana je od korena tako da se čita brže, i, što je posebno bitno, daleko je jeftinija (po zbirci, o stranici da ne pričamo), pa svako poređenje gubi smisao.

Dođosmo i do Milara. (Duboki uzdah...) Mislim da on makar zaslužuje da iskujemo novi izraz: "Milarov zaplet". To vam je zaplet u kome stvari, događaji, situacije, i likovi nisu čvrsto povezani, i bilo šta može da nastane iz bilo čega. Da ne bude zabune, ne smatram da je ovaj naslov "ultimativno đubre" - prvo, zbog vizuelne dopadljivosti i, povremeno, raskoši, a drugo, zato što Milar ipak ume da piše dopadljive scene. Međutim, kada treba da poveže te scene, imamo problem. I to nije problem samo sa ovim serijalom, već gotovo sa čitavom njegovom karijerom. Ovo je možda pravi proizvod modernog doba, za publiku čiji opseg pažnje iznosi nekoliko stranica. On sam kaže u jednom pogovoru, gde odgovara na pitanja čitalaca, da se "priča gradi oko likova". Ne, on gradi priču oko scena - ili, pravilnije, samo niže te scene u lancu koji će izazvati najveći efekat iznenađenja kod čitalaca, i pogurati priču u pravcu gde želi da se ova završi. Njegovi "likovi" su samo nizovi karakteristika iz baze podataka, i niko ne reaguje smisleno ili se razvija organski iz otkrivenih početnih karakteristika. A da ne govorimo o neotkrivenim karakteristikama, jer tu Milar pada najviše, ne računajući možda njegovu neveštinu građenja svetova. Svaki njegov obrt (twist) se zasniva na činjenici da čitalac zapravo ne zna likove i događaje, i zaista bilo šta može da se desi, nevezano od prethodno ustanovljenog, a to je najgora vrsta obrta koja postoji, ona koja je tu samo zarad sebe same.

Worldbuilding... ovo je već na nivou sramnog i bolnog. Mnogo toga u prikazanom svetu se zasniva na Hariju Poteru - moderni čarobnjaci koji žive u skrivenim zamkovima, neotkriveni od običnog ljudskog društva; čarobni štapići; eterični međuoblici (ovi umeju da se formiraju iz senki), itd. - ali ima i drugih izvora (čarobna knjiga Orichalcum je slika i prilika Marvelovog Darkholda, recimo), a sam Milar ističe sličnost sa Kraljem Lirom i njegovom decom, čija imena su čak preuzeta ili blago modifikovana. Međutim, pošto je sve nabacano bez smisla i poente  (da li su štapići neophodni, ne zna se, zato što ih povremeno zaobilaze), više u tradiciji superherojskog stripa nego urbane fantastike, i pošto nema pravila za koje čitalac zna - a onih sirotih nekoliko koja postoje bivaju prekršena - nema ni misterije ili čuđenja u tome kako su se neke stvari, poput lanca ubistava, desile.

Sve u svemu, vrlo loše.

[Paka01]

Više-manje sve šta je Millar pisao za Image je ili u najbolju ruku čitljivo kao trenutna zabava ili jednostavno loše. Nema tu neke velike kvalitete... O radovima za ostale izdavače ne mogu previše suditi jer dobar dio nisam čitao, no od onoga šta jesam jedino su mi valjali Red Son i Ultimates, a morao bi provjeriti i Authority jer kažu ljudi da je dobar. Ostalo nije vrijedno spomena.

[Pjerooo]

Starlinov Srebrni letač je i meni vrlo dobar, za razliku od Infinity Gauntlet, koji nije izdržao sud vremena   (ovo je upućeno Pjeroou, pre svih   ). Čitao sam ga sredinom 90-ih, i čitao sam ga pre par godina ponovo.

Ako se čita bez uvoda (SS v3 #34-38 & Thanos Quest) i razrade (SS v3 #40-50), onda je utisak svakako slabiji. No, pošto je to finale dobro razrađene priče, onda itekako radi posao i ostaje u vrhu Marvelovih eventova

Sigurno nije najbolji Starlinov rad, mislim da su njegov vrhunac bili Thanos Quest i Death of Captain Marvel.

No, bilo kako bilo, sve ja to volem  [love2] [love2] [love2]

[ridiculus]

Više-manje sve šta je Millar pisao za Image je ili u najbolju ruku čitljivo kao trenutna zabava ili jednostavno loše. Nema tu neke velike kvalitete... O radovima za ostale izdavače ne mogu previše suditi jer dobar dio nisam čitao, no od onoga šta jesam jedino su mi valjali Red Son i Ultimates, a morao bi provjeriti i Authority jer kažu ljudi da je dobar. Ostalo nije vrijedno spomena.

Pa, rekao sam koji su razlozi čitanja ovog na početku opisa. Znam sve to o Milaru odavno, ali, kao što reče jedan moj cenjeni poznanik, suviše dobri crtači su u igri - Rafael Albukerki, recimo, mi je jedan od omiljenih u savremenom američkom stripu - da bih potpuno ignorisao.

Najbolje što je Milar ikad napisao je jedna kratka priča, o Supermenu - ili mi je bar tako ostalo u sećanju, pošto sam davno čitao - ali ne mogu sad da se setim imena. Mislim da je naslov serijala bio Superman Adventures, i taj je bio za sva godišta.

Edit: Aha, nađoh. "How Much Can One Man Hate?", Superman Adventures #27, 1999.

[ridiculus]

Ako se čita bez uvoda (SS v3 #34-38 & Thanos Quest) i razrade (SS v3 #40-50), onda je utisak svakako slabiji. No, pošto je to finale dobro razrađene priče, onda itekako radi posao i ostaje u vrhu Marvelovih eventova

Eh, ali ovo poslednje nije neki visoki standard?

Ali, rispekt za ostalo. Volim ja i starog Warlocka... iako je povremeno Starlin tu suviše eksperimentalan radi eksperimentalnosti, a i Magus sigurno vizuelno ne izdržava sud vremena! 

Zato mi je Kosmička odiseja delo koje verovatno najviše prezirem u opusu Velike dvojke. Ne mislim da je to najlošiji rad ikada, ali njegov uticaj je bio potpuno pogrešan, u vezi oblasti koju najviše volim u DC-ju, a to je Kirbijev opus - a verovatno i u vezi Green Lantern-a, ali tada (u trenutku čitanja priče) nisam imao iskustva sa likom Johna Stewart-a, pa nisam mario.

[Pjerooo]

Eh, ali ovo poslednje nije neki visoki standard?

Vade ga upravo IG i 'Annihilation', barem prema mom skromnom mišljenju i ukusu. Štaviše, 'Annihilation' mi je draži event od IG.

Zato mi je Kosmička odiseja delo koje verovatno najviše prezirem u opusu Velike dvojke. Ne mislim da je to najlošiji rad ikada, ali njegov uticaj je bio potpuno pogrešan, u vezi oblasti koju najviše volim u DC-ju, a to je Kirbijev opus - a verovatno i u vezi Green Lantern-a, ali tada (u trenutku čitanja priče) nisam imao iskustva sa likom Johna Stewart-a, pa nisam mario.

Priča koja ništa dobro nije donela, a pritom je sama po sebi neupečatljiva. Za Stjuarta je još gore što su se kasnije drugi scenaristi držali priče o Ksanšiju kao pijan plota. Jedino je Džerard Džons imao zanimljivu obradu Stjuarta u 'Mozaiku'.

[Paka01]

Johna Stewarta je trebalo ubiti davnih dana i ne vraćati ga među žive likove, al jebiga nije sad ni vrime ni situacija za trajno maknit jedinoga crnca među njima. Od svih zemaljskih Lanterna, najmanje je zanimljiv. Nije arhetip s ogromnom povijesnom pozadinom kao Jordan, nije karizmatičan kao Gardner niti je bio dio nekog kultnog runa (JLI) gdje bi postao fan-favorite, a bome nije ni pisan moderno i zanimljivo kao Rayner koji bi bez problema mogao i danas samostalno nositi cijeli GL naslov kao što je radio 90ih.

[Anto]

evo nekih baš sjajnih DW naslova iz prošle godine:



Osterheld&A.Breća:Mort Sinder

Ovo je sigurno većini dobro poznat strip,sa obzirom da je objavljivan svojevremeno u Stripoteci,a potom i u albumskoj formi u Fibrinoj Orka biblioteci (pri čemu je doživeo i reizdanje).
Imamo kraći uvod u kome upoznajemo naratora stripa,londonskog antikvara Ezru Vinstona,ali i sam stil ovog dela koje koketira sa fantastičnim elementima.Potom u najdužoj albumskoj priči,Ljudi olovnih očiju,prilično lucidnoj i fantazmagoričnoj,saznajemo kako su se na volšeban način upoznali Ezra i Sinder.
A onda u narednih 8 kratkih storija slušamo Mortove priče - priče čoveka koji je stariji i od Broja jedan.Malo WWI,malo stara Sparta,zatvor u SAD ....

Spomenuh skoro kad sam komentarisao Pradov Ardalen da sve više pribegavam komercijalnom stripu,jer me umetnički sve teže zadovoljavaju - e pa Mort Sinder je čistokrvni primer sjajnog umetničkog stripa;stripa za sva vremena.
I Osterheld i Breća razbijaju.
5/5





O'Donel&Holdavej:Modesti Blejz,knjiga 1

Modesti je lik za koji nisam mnogo mario nekad i "rado" sam je zaobilazio,a onda sam pre neku godinu odlučio da joj dam šansu i prijatno se iznenadio kvalitetom stripa.Tako da je vest o ovoj DW ediciji primljena sa moje strane izuzetno toplo...

... a ova prva od dvanaest knjiga je samo potvrdila očekivanja.
Kroz 8 priča,čije dužine su obično oko 30+ tabli (neki broj gore dole) pratimo avanture Modesti i njene desne ruke,Vila Garvina,u borbi sa raznim zlikovcima na svim svetskim meridijanima.
Sjajne akcione-krimi-špijunske priče iz pera Pitera O'Donela,koje jednako sjajno crta Džim Holdavej.

Samo izdanje je brutalno dobro;jedno od ubedljivo najboljih koje imam u kolekciji.Vidi se da je urađeno sa maksimalno pažnjom i velikom ljubavlju.
5/5




Mur,Lič&Dejvis:Miriklmen 1
Mur,Gejmen,Totlben&Bakingam:Miriklmen 2

Na prošlom Sajmu knjiga sam listao ovaj hvaljeni strip,ali mi je delovao baš kao nešto što prezirem - superherojština sa mnogo teksta,previše šareno,previše čudovišta i svemira...Ali na nagovor nekoliko prijatelja,a i sa obzirom da se radi o Muru,autoru koji me još nije "prodao",bez razmišljanja uzeh oba toma.
I mogu reći da sam zadovoljan pročitanim.Prilično.Nije me "pukao" ne znam kako,ali na kraju krajeva, nisam to ni očekivao.
Drugačiji superherojski strip (što se,jelte,i očekivalo) sa Murovim šokantnim scenarističkim rešenjima,suludim idejama i obratima.Najviše mi se dopala druga knjiga,a ni Gejmenova,koju sam čak razmišljao i da preskočim (sa obzirom da nije završena;pa da je pročitam kad izađe (i ako izađe) treći Miriklmen),uopšte nije loša;mada je pisana u skroz drugom fazonu od Murovog trka,i dosta liči na stil u sendmenu.
San o letenju - 4/5
Sindrom crvenog kralja - 5/5
Olimp - 4.5/5
Zlatno doba - 3.5/5

[Pjerooo]

Johna Stewarta je trebalo ubiti davnih dana i ne vraćati ga među žive likove, al jebiga nije sad ni vrime ni situacija za trajno maknit jedinoga crnca među njima. Od svih zemaljskih Lanterna, najmanje je zanimljiv. Nije arhetip s ogromnom povijesnom pozadinom kao Jordan, nije karizmatičan kao Gardner niti je bio dio nekog kultnog runa (JLI) gdje bi postao fan-favorite, a bome nije ni pisan moderno i zanimljivo kao Rayner koji bi bez problema mogao i danas samostalno nositi cijeli GL naslov kao što je radio 90ih.

Ali je više generacija stasalo uz njega gledavši ga u JL i JLU crtaćima
Slažem se da je najdosadniji, ali slično kao i sa Bazom - stvar je u tome da samo treba da se pojavi scenarista sa inspiracijom. Kao Džerard Džons u 'Mozaiku' (Džon Stjuart) i Sem Hamfris u 'Green Lanterns' (Sajmon Baz).