Koji strip trenutno čitate ?

[jocko]

Jan Diks 3: Naša Gospa od Pčela (Ambrosini & Bacilieri)

:ima spojlera:

Hajlajt ove epizode je definitivno crtež, neuobičajen za Boneli. Uvek sam pre bio za dobru priču s lošim crtežom nego obrnuto, ali ovo je primer gde jednoj dosta dobroj priči vizuelnu prepoznatljivost daje upravo crtež prepoznatljivog stila, sa odličnim kadriranjem. Svaka nova stranica je iznenađenje. Mišljenja sam da ova epizoda ne bi bila toliko uspešna da nije ovog 'šok crteža' koji joj daje šmek. Kamanjiev stil mi je najbliži i mračan i odgovara serijalu, ali ipak je Bačilierijev taj koji je najatraktivniji i stoga sam čitanje ove epizode željno iščekivao.
Ovo je jedna varijacija na temu, kojoj šmek daje pre svega crtež ali i slike Gospe od Pčela (ureže se u memoriju poput fotke iz godišnjaka Laure Palmer), bezruka žena u mrtvačnici / komori (bizarnost), Wunderkammer muzej ('egzotična', neuobičajena lokacija, što je važno za varijacije na temu)... Ono što Ambrozinijevim pričama nedostaje mi je neka ubitačna završnica, ali tu ne mislim samo na poslednju stranicu stripa, već generalno, poslednjih 20-ak strana. Uprkos duhovitostima, definitivno sve tri epizode su dosta mračne i turobne, nema Gruča i spontanosti kao kod Dilana.

Mislim da je Kokan to bolje objasnio:

Najveći problem kod Ambrozinija je to što on(iako savršeno dobro konta šta je bit svega),jnema pripovjedacki dar Sklavija ili Mede,i jednostavno je težak ljudima za čitanje,nema one lakoće i vjestine pripovjedanja.

Tako ni za ovu epizodu ne bih mogao da kažem da me je oduševila, da je vrhunska, da je izvanredna, a nije da je to nemoguće - neka od najboljih dela su varijacija na temu (u ovom slučaju tema je lov na manijakalog serijskog ubicu).
Međutim, prve tri epizode, pa svakako i ova su veoma/dosta/prilično dobre, tu nemam dileme. Ova možda i najviše, a delom zbog crteža koji je čak i za nebonelijevske standarde neobičan. Čas sitni kvadratići i likovi kao da ih je dete crtalo, čas grandiozni enterijeri ili panorame pune detalja, šrafura i sl. Vidi se da lik voli da šrafira, senči i pedantan je. Specijalnost su mu def. građevine. Ni lica ne crta loše, uprkos nekom vidu minimalizma kod lica uspeva da dočara emocije. Ipak, ponekad se čini da je stil suviše veseo za ovakav tip stripa, ali on čitaoca demantuje nekim zanimljivim kadrom sa igrom svetla i senke, ili nekom morbidnošću poput leša prostitutke u mrtvačnici. Kao što Koze reče, odlično kadrira.
Inače bolesni slikar je likom u stvari Karlo Ambrozini, što je naročito primetno pred kraj stripa kada je prikazan sa bradom.
Ne sviđa mi se što Diks mozga ispred slike, kao promakao mu je detalj a onda iznenada skopča (to je tako dilanovski), pa grabi pištolj (što je takođe u dilanovom stilu)... Samo još fali Gerit (Gručo?) da mu dobaci pištolj. Naravno, ubici se pred smrt priviđa da leš njegove žene priča, i vodi duboki razgovor s njim... Dobro, to nije ni tako loše, malo nadrealnog dobro dođe, ali više podseća na nešto što bi Kjaveroti ubacio u Dilanu. Ima još sličnosti sa Dilanom. No dobro...
Svi ti detalj(čić)i su u senci crteža. I ma koliko ja tupio kako mi je priča važnija, ipak je crtež taj koji može da učini priču boljom nego što jeste.

[Karven]

Dakle, da utvrdimo, vizuelnu prepoznatljivost daje crtez prepoznatljivog stila. Do jaja.

[jocko]

Hm da, nešto tu ne štima. Moguće da je ''vizuelnu'' višak. Da probam opuštenije da se izrazim: pročitam strip, on mi do jaja. Bude mi u fulu i mesecima nakon što sam ga pročitao. To je zato što je crtež prepoznatljiv (atipičan, ne zaboraviš ga lako) i učini mi i priču ''prepoznatljivom'' - pod time sigurno mislim pamtljivom. Da je neko drugi crtao ne bi  (verovatno) bila tako pamtljiva. A ni prepoznatljiva.

[Karven]

Ili, prosto receno, kupio te crtez. Prica te vizuelno oduvala. Dobio si mentalnu erekciju na vizuelni nadrazaj. Kapiram.
Da, desava se. Uglavnom sa Mebijusom, Brecom, Magnusom... al' ok. Whatever turns you on.

[jocko]

Dobro, mentalna erekcija je malo previše. Nije me baš toliko oduvao crtež, iako je po svim merilima specifičan, što je uvek lepo videti. Ali da se lako skladišti u moždanu fioku - lako se skladišti.
I onda kad za deset godina neki novi Jocko pita ''koja je najbolja epizoda Diksa?'', ovaj stari Jocko, tada prva violina ovog foruma_na_večitoj_samrti će reći: one tri sa Bačilierijem ne preskači - ako ništa, a ono zbog crteža!

[Aleks]

Hteo je da kaže - originalan, efektan, crtež karakterističnog, osobenog, prepoznatljivog stila (po kome prepoznajemo tog crtača), samim tim upečatljiv.

Malo nesrećnijim izražavanjem ispada da je nešto prepoznatljivo u smislu "već viđeno", neoriginalno...

Bacilieri je radio predzadnju epizodu Napoleona (VČ-ovog, kiosk izdanja)? Njegov stil ima korene u underground stripu.

[koze123]

Daleko susjedstvo (Fibra)



Pozajmio mi Jocko ovaj strip pa sam se bacio na čitanje svoje prve mange, očekivanja mi nisu bila velika, čak iako je ovaj strip veoma hvaljen pa je čak dobio i reprint budući da se prvo izdanje rasprodalo. Generalno nisam upoznat sa kulturom Japana toliko dobro (sem nekih grubih crta) pa sam mislio da mi ovo neće toliko dobro leći, ali sam se donekle prevario. Utisci su mahom pozitivni, uz neke stvari koje mi nisu možda najbolje legle i neke nelogičnosti (ili prosto stvari koje nisam najbolje razumeo). No, ukratko, uz potencijalne spojlere određenih scena i neka razmišljanja:

Prvenstveno dugo mi se nije desilo da sam neki 'ovoliki' strip (400 stranica) pročitao ovako brzo. Više volim da stripove gustiram danima, što sam i ovde činio, ali pred kraj nisam mogao da izdržim i prosto sam morao da čitam dok nisam došao do završnice i otkrića na samom kraju tj. razrešenja svega. Naime, strip se bavi Hirošijem, čovekom srednjeg doba koji vodi krajnje neispunjen život - ima hladnije odnose sa decom, pije preko mere, razmišlja i o prevari svoje žene, radi previše i generalno možemo reći da se nalazi u nekom kriznom dobu svog života - život mu ne pruža zadovoljstva koliko je mislio da hoće. Jedan dan, nakon mamurluka seda u pogrešan voz koji vodi ka njegovom rodnom gradu i tamo odluči posetiti grob svoje pokojne majke gde se dešava nešto vrlo čudno - Hiroši se onesvesti i probudi se kao četrnaestogodišnjak - to jest kao 48-ogodišnjak u telu 14-ogodišnjaka. Njegova razmišljanja su ostala ista, njegova zrelost je ista, a na neki čudan način se vratio kroz vreme u jedno bezbrižnije i lepše doba, kada su i male stvari pružale zadovoljstvo. Ubrzo se seća da će njegovu porodicu te godine, ubrzo, otac napustiti i on odluči da uradi sve što je u njegovoj moći da bi to sprečio i svoju porodicu sačuvao tuge.

Odmah je primetno da Taniguči kroz ovo delo želi da pokaže kulturu Japana, da ne kažem promoviše jer to nije pravi izraz za ovako nešto. Kroz neke scene koje su za sam tok priče nebitne, pokazan nam je mali gradić, varošica 60-tih godina prošlog veka u Japanu, kako su izgledali porodični ali i prijateljski i ljubavni odnosi, šta se smelo a šta ne, i kako je čak i školstvo izgledalo. 1963 godine, kada se radnja ove priče dešava, i sam autor je imao 16 godina, pa ovo možemo shvatiti donekle i kao biografsko delo u smislu grada, kulture, odnosa i svega što sam pomenuo gore. Sve je to predstavljeno na jedan vrlo miran, staložen način, bez nekih velikih scena, nepretenciozno, i te male, naizgled nebitne scene su ono što gradi ovaj odličan, realan svet Tanigučija. Detalji su ti koji nam daju da se uživimo i uživamo u tom detinjstvu kao i sam glavni lik, bilo da je u pitanju kupanje na plaži sa prvom ljubavi ili pušenje cigara iza škole.

Sam početak je što bi rekli 'bumpy', stvari se prebrzo kreću i nekako mi nisu funkcionisale, ali ubrzo počinjemo da brinemo o likovima, a posebno glavnom liku i da se uživljavamo u taj svet i da u njemu i uživamo. Ovome doprinosi i odličan crtež, veoma dobro senčenje, šrafiranje, dobri kadrovi a posebno lica koja iskazuju mnogo emocija i zbog kojih su one iritantne tri tačkice pored glava likova sasvim nepotrebne. Mislim samim pogledom devojčice u pod i držanjem tela tokom jedne scene nam je jasno da joj je neprijatno, ali se iz meni nepoznatog razloga toliko insistira na te tri tačke koje samo smetaju kadru. Sa druge strane, možda je to neki fazon mangi, nisam upoznat, ali sam se brzo navikao na te 'iskačuće' oblačiće sa svih strana i to mi se sasvim uklapalo u celo delo i ton kojim je ispričana priča.

Dok je lepo to što je autor odlučio da prikaže jedno mesto i jedno doba, to nije jedina čar ovog dela, već je sama priča ta koja je vrlo dobra. Dok je prvi deo fokusiran više na gorepomenuto, drugi deo stripa se dosta više bavi samom pričom i Hirošijevim pokušajima da spreči oca da napusti porodicu, to jest da prvenstveno shvati šta se desilo sa njegovim ocem. Ova pretpostavka je pretpostavka glavnog lika, pa i nas čitalaca i najviše je zdravorazumska, čak iako se ponekad ne uklapa sa onim što Hiroši primećuje u svojoj okolini. Otkrivaju se neke tajne, nestanak oca se bliži, a sam Hiroši uviđa sličnosti svoje trenutne situacije i situacije svog oca pre x godina i dolazi do nekih novih uvida o svom životu. Da ne idem dalje, ovo me dovodi do završnice (SPOJLER) od koje sam očekivao nešto više da budem iskren. Lepo je to što je autor želeo da spoji elemente realnog i nadrealnog, neku vrstu naučne fantastike, i to funkcioniše u smislu obrta (pričam o poslednjoj stranici) ali nema baš puno smisla! Naime, stvari bi bolje bile samo da se Taniguči odlučio hoće li ovo delo biti u domenu realnosti - Hiroši je sve sanjao, a taj san mu je bio potreban da uvidi svoje probleme i razreši svoju životnu krizu, ili u domenu nadrealnog - Hiroši se zaista vratio u prošlost i IZMENIO TOK PROŠLOSTI, što je rezultovalo u tome da mu Šimada pošalje knjigu u sadašnjosti. Više naginjem ka tome da je ovo delo u domenu nadrealnog (jel kako bi inače Hiroši znao za to da će njegova ćerka želeti da se odseli sa dečkom, pa i njegovo ime?) ali opet mi tu nešto ne štima. Možda nije ni bitno i nepotrebno je praviti distinkciju ova dva domena, ali meni se nekako nije uklapalo i nije prosto funkcionisalo. Slična stvar je urađena u Kolibi, ali tu je preplitanje stvarnosti i nadrealnog (u nedostatku bolje reči) smisleno zbog više sile, Boga, no ovde nema nikakvog objašnjenja zašto i kako je došlo do toga da se Hiroši vrati u prošlost, sem da je u pitanju san, a posle se insistira na tome da je u snu promenio tok prošlosti to jest tok života drugih ljudi. Mlitavo i bez puno smisla. KRAJ SPOJLERA.

Elem, ovo delo je vrlo dobro, prožeto nekim filozofskim razmišljanjima glavnog lika uglavnom i imamo neke vrlo lepe citate: 'Nebo je neverovatna stvar...uvek postoji nezavisno od vremena. Možda nebo zapravo predstavlja večnost! Niko zapravo ne može odrasti. Duboko u srcima ljudi ostaju deca. Poput ovog neba. Zbog vremena su ljudi prisiljeni ponašati se poput odraslih. Okovi koje zovemo zrelost zarobe slobodne umove dece.' Ono što bih pohvalio kod Tanigučija je da ume da napiše i nacrta prelepo realan svet za koji se brzo vežemo, a posebno njegov način pripovedanja. Dok govori o prošlosti svoje ćerke, Hirošijeva baka štrika, pa je cela scena flešbekova povremeno prekidana štrikanjem i mašinom koja ispušta zvuke, scena gde Hirošija zagrli žena u bolnici je srceparajuća, kao da osećamo njen bol, a scena kupanja na plaži sa Nagase je predivna jer predstavlja uzbuđenost prve ljubavi na jedan infantilan, dečiji način. Svakako me je ovo delo zainteresovalo za druga dela istog autora i generalno za mange, i sem nekoliko kritika koje sam izneo o samoj priči i nepotrebnim oblačićima, ovaj strip mi se stvarno svideo. Hvala Jocku na pozajmici, preporučujem ovaj strip, ali takođe napominjem da nije za svakoga.

[chodenzi]

Zlato i krv (Phoenix Press)



   U skorašnjoj nabavci novih stripova našao se i ovaj naslov. Nisam se ranije susretao sa radovima ovih autora te nisam znao šta da očekujem. Privukla me je epoha u kojoj se radnja odigrava i poredjenje sa meni veoma dragim serijalom Korto Malteze. Osim što je ovo jedna čistokrvna avantura smeštena u period nakon Prvog svetskog rata, nekih drugih sličnosti sa Kortom nema ali to uopšte ne umanjuje kvalitet ovog stripa što sam kasnije i sam ustanovio.
   Nakon zajedničkog vojevanja po blatnjavim rovovima, jedan francuski plemić i jedan Korzikanac ne tako plemenitog roda, postaju veliki prijatelji i upuštaju se u avanturu koja će ih potpuno promeniti. Put ih vodi iz marsejske luke ka Tangeru gde će se obresti usred pobune arapskih plemena protiv španske imperije koja drži pod kontrolom sadašnji severni Maroko i planinski masiv Rif. Krijumčarenje oružja, diplomatske čarke, romantični revolucionari i veliko prijateljstvo, sve to čini ovu nadasve zanimljivu priču koja me malo podseća i na knjigu/film Čovek koji je hteo da bude kralj. Što se tiče crteža, u prvi mah deluje jednostavno i bez previše detalja ali me je nakon nekoliko stranica potpuno kupio i savršeno ide uz scenario.
   Sa nestrpljenjem iščekujem drugu knjigu (treći i četvrti album) gde će se ova priča i završiti. Velika preporuka i hvala izdavaču za ovaj odličan strip.

[Vladimir]

simpaticna pricica o pronalazenju sebe

[Miles Dyson]

Daleko susjedstvo (Fibra)



Prvenstveno dugo mi se nije desilo da sam neki 'ovoliki' strip (400 stranica) pročitao ovako brzo. Više volim da stripove gustiram danima, što sam i ovde činio, ali pred kraj nisam mogao da izdržim i prosto sam morao da čitam dok nisam došao do završnice i otkrića na samom kraju tj. razrešenja svega.

onda je bolje da preskočiš šetača (pošto tu i nema baš puno toga za gustiranje [big-laugh]) i odmah se bacis na vrh bogova.

(SPOJLER) od koje sam očekivao nešto više da budem iskren. Lepo je to što je autor želeo da spoji elemente realnog i nadrealnog, neku vrstu naučne fantastike, i to funkcioniše u smislu obrta (pričam o poslednjoj stranici) ali nema baš puno smisla! Naime, stvari bi bolje bile samo da se Taniguči odlučio hoće li ovo delo biti u domenu realnosti - Hiroši je sve sanjao, a taj san mu je bio potreban da uvidi svoje probleme i razreši svoju životnu krizu, ili u domenu nadrealnog - Hiroši se zaista vratio u prošlost i IZMENIO TOK PROŠLOSTI, što je rezultovalo u tome da mu Šimada pošalje knjigu u sadašnjosti.

meni to pitanje uopste nije bilo vazno
dal je san il java? ko ce ga znati?
ljudi cesto prespavaju vlastiti zivot pritisnuti okolnostima i odlukama... razmišljanjima pre i nakon odredjenog dogadjaja.
e, da sam samo znao, sve bih ja to drugacije.
neke stvari se uzmu zdravo za gotovo, a onda, bez obzira koliko su se beznacajnim one cinile u jednom trenutku, vec u sledecem, u ne tako dalekoj buducnosti, one ce odrediti ko smo mi! to je i pitanje koje Hiroši sebi postavlja.
ko sam to ja?
polu ostareli flegmatik o koga se zivot ocesao uronjen u rutinu, utopljen u alkohol, sto se kroz zivot tetura.
ko bih bio?
e to niko ne zna. mnogi se pretvaraju da znaju, prete svetu i veku:
"e, da me debeli joca nije onomad (pre dvaes i kusur dinago) raspizdio po cevanici ( zbog cega i dalje vucem krak) videla bi mene liga sampiona!"
niko ne zna.
Jedan lepet krila, jedna zelja, jedno saznanje... kad se stvari rašclane, kad se sagledaju I perspektive okrenu da li sam ja ista osoba? Ne bih rekao.  Hiroši je saznao nešto o sebi, mozda mu to pomogne da odredi prioritete. A šta je sa ostalim likovima, sa najlepsom devojcicom u razredu? Kako je njegovo cinjenje/ne cinjenje uticalo na njen zivot. Hirosi je zaboravio njene suze, bas kao sto je odbijao da se seca svoje porodice dok je po drugi put prolazio kroz svoje odrastanje. Samo to nije odrastanje ako je Hiroši bio ispred svake prepreke najmanje dva koraka. to je ono sto je on zeleo da ima.
nekad bi se napio jer ga je vreme pritisnulo. teret je nekada prevelik i za odrasle a kamoli za nesigurna decakova pleca.
i sta onda? sta onda odrecuje zivot?
   nase zelje i ocekivanja?
   porodica? mladja sestra koja je zasluzila boljeg brata?
   ratovi, bolesti, skole i drugovi, osmesi i ljudi sto su oko nas?
ponekad bljesnu i prodju, ne daju nam cak ni da pamtimo crte njihovog lica kad se iskrivi u osmeh ili suzu sto potece niz obraz.
od svega ostane, negde duboko u podsvesti, samo utisak. emocija neka, predstavlja nesto. neka iskrivljena predstava o dogadjaju ili liku ili o nama samima.
i naravno ostaje krivica. krivica deteta koje nije znalo kako.
jer neke stvari ne bismo mogli promeniti cak ni da mozemo da putujemo kroz vreme.

[koze123]

Pesniče! 

Vrlo lepo napisano, dosta se pitanja dotakao Taniguči i kad sve uzmem u obzir svidelo mi se ostvarenje. Ali ne mogu da se složim da je to pitanje nebitno, čak iako znam da nije srž stripa. Ako je već započeo jednu priču onda mora da je i rasplete na kakav god razumjiv/dostojan način, na način koji će imati neku logiku, a neće lebdeti između dve suprotne tačke, te tako i pretendovati da bude nešto što nije. Pa čak iako nam kroz ceo strip pokazuje da to ipak nije poenta svega. E to je pravo umeće! 

[Miles Dyson]

Pa to su samo tehnikalije!  [sign-lies]
Sta ga znadem, davno bese. Secam se samo da su mi se raznorazna pitanja rojila po glavi, dok sam citao ovo nedelo, a da pitanja:
-kako je Hirosi dosao u takvu situaciju,
-kako se iskobeljao iz nje,
-da li je sanjao,
-da li je tu umesano natprirodno,
me nisu mogo tangirala.
Inace, jako je lep onaj deo o nebu, koji si izvukao.

[Red Marquis]

Upravo sam i ja završio Daleko Susjedstvo.
Odlična recenzija koze, koja me i ubrzala da konačno sednem i pročitam ovo. Sve to nadrealno sam doživeo kao čist okidač za pravu priču, tako da me uopšte nisam poklanjao preveliku pažnju raspletu "povratka u sadašnjost"...poenta je već postignuta.
Odlična nostalgična i lična priča o preispitivanju sebe, sećanjima i detinjstvu. Sporiji tempo bez prevelike dramatike kojoj su japanski autori toliko podložni a opet se zguta u dahu.

[koze123]

Jeste, stvarno odličan strip, moraće da se uzme za kolekciju. Sigurno ću mu se vraćati, toliko topline i ni u jednom momentu ti poentu ne gura u lice, već sve izlaže nekako metodično, sporo, baš kako treba. Preispitivanje sebe kroz svoje detinjstvo, uviđanje povezanosti između svog oca i sebe, plus pregršt divnih momenata detinjstva doživljenih na zreo način, iz totalno drugačijih očiju. Jel čitao neko Spomenar moga oca? A Šetač me mnogo privlači, nadam se da će biti nekog reprinta tu...

[belistrelac]

Pozdrav svima, citam vas duze vreme ali resih konacno i ja da se registrujem.

Procitao MekKja knjigu 1 ovih dana - koji je to praznik za oci Palacios je razvalio , mada i prica sem u prvom albumu koja je previse naivna ne zaostaje puno kvalitetom. Radujem se sledecim integralima