Koji strip trenutno čitate ?

[Anto]

Desberg&Marini:Pustinjska zvezda (Makondo)

E pa baš mi je prijatno iznenađenje ovaj diptih.Nisam mu sad dao peticu,čak ni 4 plus,ali mi je definitivno fino čučnula Pustinjska zvezda.

Metju Šon_Koneri Montgomeri je mudo iz ministarstva rata u Vašingtonu.Živi na visokoj nozi,cepa mladu sekretaricu,pizdi na ćerku što je našla barabu za muža i tako to,ali mu jedne zimske večeri neko upada u kuću i siluje a potom i ubija ženu i kćer.Pri tom iscrtavši na ćerkinim grudima nekakvu zvezdu.
Očajan,Metju započinje sa ličnom potragom,i nailazi na ime Džejsona Koldreja iz Topeke u Kanzasu,na samoj granici sa vajld,vajld vestom.
I odlučuje da ne čeka akciju tamošnjih vlasti,već da se sam uputi u rešavanje misterije.
Ali granica je za čoveka sa istoka jebena stvar - makar taj čovek ima vojničku prošlost.

Zanimljiv je ovaj vestern - kombinacija klasične kaubojštine sa klasičnim krimićem - i mogu reći da sasvim to lepo funkcioniše u Desbergovom izvođenju.Ali  mi fali nešto - ne znam,možda me nije baš ubedio pričom ili tako nešto,ali nedostaje mi malo pa da od jako dobrog stripa bude vanserijski.
Marini odličan.
Prvi album mi je bolji od drugog.Ne mnogo,ali bolji.
Završnica skroz dobra.
Preporuka!
4/5

[Aleks]

Karusel integrali - Spiru i Fantazio: Vanredna serija 1 - 4




Ako neko očekuje prvenstveno ili samo istorijsko-stripofilsko-kolekcionarsku vrednost ove kompilacije pretežno ranih epizoda Spirua, najverovatnije će biti iznenađen. Iznenađenje je krajnje prijatno, jer pored značaja ovih epizoda, prvih koje je crtao Franken 1940-ih, (uključujući i onu gde se nadovezao na Žižeov rad) u kontekstu vremena u kom su se prvi put pojavile, odnosno, pored nostalgično-naivne zabavne crte davnih stripovskih vremena (koja, na primer, u osnovi karakteriše epizode Mandraka ili Fantoma u izdanju Makonda - u biblioteci prigodnog naziva "Nostalgija"), one i danas, kad se pročitaju (obično prelistavanje može da zavara), deluju kao vrhunski humoristički stripovi, koje možda samo nedovoljna savršenost crteža i nerazvijenost stila jednog "ranog" Frankena dele od genijalnosti rada prekookeanskog kolege Gotfredsona na Mikiju Mausu, iz istih vremena.

Neki noviji radovi ovde prisutni, kraće epizode raznih autora (Tom & Žanri, Furnije, Chaland...) ili još stariji (Rob-Vel, originalni kreator lika Spirua), samo doprinose bogatstvu sadržaja ovog integrala.

Dakle, savet za ljubitelje francusko-belgijskog karikaturalnog humorističkog stripa, kao i kvalitetnog stripa uopšte - ne propustiti!

****(*)

[Vladimir]

ovome sam se radovao ali je premalo i prekasno... ko clanak sa vikipedije

[Riđobradi]

Jan Dix, iliti melanholija haosa

Na početku moram da naglasim da ovaj mini-serijal sadrži nekoliko epizoda koje smatram najboljim boneli-štivom koje sam imao prilike da pročitam u proteklih desetak godina, tj. od vrhunaca serijala Magični Vetar (iako je reč o sasvim različitim živuljkama). Elem, ko ne voli Ambrozinija, mož odma da preskoči ovaj post.  [::]

Prve tri epizode imao sam ranije prilike da pročitam u izdanjima one nesrećne Dagde ili u jednako kratkotrajnoj bosanskoj verziji. U suštini, prva epizoda je možda i najslabija među njima, jerbo Ambrozini tu ispoljava svoju ranije više puta iskazanu boljku da nam odjednom promeša sve što je zamislio da tutne u serijal - od žanrova, snova, psihologije, uvrnutih karaktera - sve što je, u većoj ili manjoj meri, inače njegov zaštitni znak. Deluje intrigantno, međutim još uvek nije to što će tek uslediti...

Odmah zatim crtačku palicu preuzimaju po meni zvezde serijala - Kamanji i Baćilijeri, a Ambrozini se predstavlja sa dve svedenije priče - jednom koja je, praktično, čistokrvni krimić, te drugom, koja sadrži elemente horora. Međutim, gorepomenuti crtači dodatno izdižu ove priče - Kamanji svojom sposobnošću da neverovatno precizno hvata emotivne ekspresije likova, a Baćilijeri fantastičnim kadriranjem (naravno, i svojim osobenim stilom koji je odbojan čitaocima koji nisu, niti će ikada, odmaći dalje od Ferija [>:]).

S tim u vezi, svaka Baćilijerijeva epizoda je vredna ponovnog čitanja - način na koji je, na primer, izrežirao razgovor između Diksa i Matisa u desetoj epizodi na nekoliko strana - dakle, ne kao ultradosadno neprestano jahanje Teksa i Karsona, već viđeno bezbroj puta, posle čega poželite da se obesite, već naprotiv, menjanjem "rešetke" table, usmeravanjem pažnje na detalje lica, okolnu prirodu, itd.  

Mogu da razumem da se složilo više faktora zašto serijal nije bio duži. Pre svega, sama premisa na kojoj počiva ne pruža baš mnogo prostora za puno priča: likovni kritičar/procenjivač slika koji upada u avanture, češće slučajno nego svojom voljom. Mislim, gde to ima! Kao otkačena ideja, to može da funkcioniše kratko, ali na duže strane trebalo je omogućiti neke plauzibilnije (Dejna Skali ftw! ) ideje. Drugo, lik glavnog protagoniste je nevoljan, melanholičan, iako ne preza od stupanja u akciju kad zagusti. Ne prolazi to dobro kod čitaoca koji su ipak navikli na Teksa, Zagora, Mister Noa i inih. Dobro, ne treba mešati melanholiju sa depresijom, iako je i tu granicu Ambrizini i te kako prešao u završnoj epizodi, na način koji nije viđen pre u Boneliju. Voli takve junake Ambrozini -  njegov Dilan je takav, Napoleon, a sad i Diks.

Dodao bih tu da je ideja toplo-hladnog odnosa između Jana i Anike, tj. stalnih trzavica, nemogućnosti ostvarenja njihove veze, usputnih prevara, koja u početku deluje kao donekle poznati instrument za prikaz karakternih crta i osvajačkih sposobnosti glavnog junaka (Marti, Dilan, recimo), ovde, zapravo, podmukli-skriveni pokretač, odnosno puška koja će opaliti na samom kraju, i to veoma efektno.  

Takođe, jasno mi je da Ambrozinijev "intelektualizam" može da ide na qrac jer je povremeno prepametan za sopstveno dobro, tj. svoje scenarije. Ipak, ukoliko prihvatite neke njegove uobičajene probleme, serijal će vas na kraju ipak nagraditi. Sitne zamerke stoje za dve-tri najslabije priče (pogotovu pretposlednja, čije je žanrovsko iskliznuće moglo biti opravdano da je serijal duži, dok ovako funkcioniše kao nepotreban filer sa temom koja je dotaknuta u epizodi pre nje).

Sve u svemu, ja sam veoma zadovoljan viđenim, te sad samo još više verujem da je matori Serđo, kome je ovo bio poslednji odobreni serijal, na čelu kuće imao veća muda nego sadašnje rukovodstvo, koje kapira i kopira moderne poslovne modele, ali koje za prvih nekoliko godina svog rada nije odmaklo dalje od kvalitetnijeg marketinga i ofarbanih stripova.   [blabla2]

[Riđobradi]

Veliki Teks u boji 1 i 2

Posle pročitane prve dve knjige koje je objavio VČ (a koje objedinjuju prve četiri italijanske epizode), stekao sam utisak da su se na koncept "francuskog" albuma mnogo bolje prešaltali odabrani crtači nego scenaristi, iako i tu postoje izvesne nijanse...

U prvoj knjizi bolja je prva epizoda, kako crtački tako i scenaristički. Inače nemam neko mišljenje o Serpijeriju kao autoru - ako su me kao klinca privlačila Drunina dupeta u milion poza, nedostatak njegove želje da nešto promeni (tipa: nacrta i neko drugo žensko dupe pored Druninog), me je vremenom potpuno udaljio od njegovog opusa. Međutim, uz isporučivanje tog svog svima prepoznatljivog crtačkog stila (minus narečena dupeta), Serpijeri je kao scenarista iskoristio veoma simpatičan instrument pričanja kroz priču tj. smestivši "ostarelu ludu" Karsona u ulogu naratora epizode učinio je verovatnim sva preterivanja u prikazanoj avanturi mladog Rambo Teksa. Otud je i naslov priče Junak i legenda sasvim prikladan.

Frontera! i Obojena pustinja pokazuju da Bozeli jednostavno ne ume da sačini priču na 46 str. Dok Frontera! još donekle i funkcioniše, rezovi u radnji i razrešenja su i u njoj ipak previše skokoviti i vidi se da epizodi nedostaje barem nekoliko stranica da bi "tekla" bolje. Alberti se sasvim uklopio u "francusko" kadriranje, nema kod njega većih iskakanja, međutim njegov stil crteža na granici skice je takav da povremeno odaje utisak nedostatka truda.

S druge strane, Obojenoj pustinji ni 120 dodatnih stranica ne bi pomoglo. Šta je tu sve Bozeli hteo da stavi - jbg nije mi jasno kako to sve prolazi i odobrava se. Razbojnici, prevara, indijanski vrač, potraga, pueblo, grad u steni, blago konkistadora, utvare... pa malo li je! Stano je standardan, lepo "boji" iako mi je draži u crno-beloj varijanti. Po meni, ovde je nedovoljno eksperimentisao a možda je mogao.

Na kraju dolazimo do Izazova u Montani. Pre čitanja sam se malkice pribojavao Manfredija, koga iz dosadašnjeg čitalačkog iskustva smatram hit or miss scenaristom. Hvala Ktuluu, ovde se pojavila njegova bolja varijanta, te isporučila sasvim solidnu, iako ne posebno originalnu vestern avanturu. Istovremeno, De Vitove table je milina gledati i bez teksta - eto Teksa kojeg bih prihvatio da jaše po krajolicima Montane čitav album!

[Anto]

@riđobradi
[hail2]

[Riđobradi]

Petak na poslu! 

[koze123]

Long Džon Silver 1-4 (DW)



Posle dužeg vremena i BD da uzmem neki, te da napravim presek silnim superherojima i Amerima. I odlično mi je legao ovaj komplet, veoma dobro napisana priča, koja iako dosta igra na sigurno i ne odskače daleko iz kalupa ipak po nečemu uspeva da se razlikuje i ostavi pozitivan utisak. U pitanju nije nikakav filozofski/teško razumljiv strip, već prosto veoma zabavno štivo, koje je u globalu vrlo dobro napisano, uz naravno poneke oscilacije i gubljenje kompasa scenariste (posebno u trećem albumu). Darkvudovo izdanje je odlično, naravno, ali već kad maštamo, integral bi za ovo bio majka... Potencijalni spojleri.

Priča se sastoji iz 4 albuma i struktura svakog od njih je predvidljiva manje više, i po tome ovaj serijal uopšte ne iskače od drugih BD naslova. No, način na koji je ispričana radnja je veoma efektan, i Dorison je ovde pokazao da je jedan vrlo dobar scenarista, što mi je nekako najevidentnije u drugom albumu. Naime, u prvom albumu Dorison postavlja likove i na veoma efektan način odnose između njih kao i njihove motivacije. Nijedan lik nije papiran niti jednodimenzionalan, a posebno lik po kome album nosi ime i koji bi se mogao uzeti kao 'glavni lik' ovog albuma. Kada Vivijen, čiji je muž otišao da istražuje mitski i nestali grad Gvajankapak, saznaje da ostaje bez penija, kuće i svega na šta je navikla, te joj svi planovi o venčavanju i grebanju o bogatog debeljka padaju u vodu, a pritom je trudna sa ko zna kim, odlučuje da se pridruži ekspediciji koja traži njenog muža i tako spase sebi guzicu. Vivijen sve radi pod parolom 'cilj opravdava sredstvo', što momentalno odbija skoro sve ljude oko nje (sem one koji je tucaju, jelte), te ona traži pomoć sa strane - od poznatog pirata Long Džon Silvera, koji dane provodi u krčmi sa svojom braćom piratima i opija se i uživa. Budući da nisam čitao (to jest jesam nešto davno, ali kroz maglu) Ostrvo sa blagom, u ovaj serijal sam ušao kao 'tabula rasa' i to mi uopšte nije uništilo niti smanjilo ugođaj pri čitanju. I ekipa koja broji Vivijen, njenu služavku (koja ide na put sa svojim motivom),  Silvera, kapetana Hejstingsa (brata Vivijenog muža) i doktora koji se bori sa svojim moralnim načelima uz naravno i celu posadu kreće na put u porazi za Gvajankapakom i blagom koje je tamo skriveno.

U tih 50 stranica svi likovi su postavljeni na veoma efektan način, i u tom malom broju stranica smo već upoznati sa svima njima i spremni da pratimo dalju radnju. No ova ekspozitura likova nije nimalo dosadna, sasvim suprotno, prilično je dinamična i uz odlične dijaloge i sasvim solidnu akciju priča ide dalje. Drugi album moram da pohvalim, kao mog favorita, prvenstveno jer je odlično struktuisan. Upoznati smo sa motivom pirata na brodu, znamo da će se nešto desiti, i samo čekamo okidač. I taj okidač dolazi vrlo, vrlo brzo, i stvari kreću da se zahuktavaju, svi se žrtvuju zarad višeg cilja. Ceo album je odličan, prvenstveno zbog osećaja klaustrofobije koji je konstantni pratilac priče, zatvorenosti ljudi na brodu, nemaju kuda, a mi kao objektivni posmatrači samo čekamo da dođe do konfrontacije likova. Najbolje bi se ovo moglo opisati kao 'slow-burn' koji ima itekako odličan payoff na kraju, uz opet, veoma dobre djaloge. I to sve na svega 46 stranica funkcioniše fenomenalno!

Dalje, treći album po meni predstavlja najslabiji od svih, kao neki aftermath velikog obračuna i sasvim nepotrebno usporenje radnje. Sem dobrog kraja ovde su i brljotine u dijalozima i scenariju nekako najevidentnije, te evo par dana posle čitanja albuma ja ne mogu da se setim šta se tu dešavalo, da dam neki opis radnje. Sve što znam je da se put prema Gvajankapaku nastavlja i to je to. Na momente i dosadan, ali valjda je ovako moralo, šta znam. Nekakav spor i slab uvod i vrlo dobru završnicu serijala. U poslednjem albumu ima najviše preokreta, realistična priča odjednom preuzima surealne i fantastične elemente, te donekle i pravi zaokret u žanru. Scene pirata koji gledaju u onu rupu i zapravo šta oni vide, te Long Džonov obračun sa Mokom koji odjednom preuzima elemente fantastike i kosmičkog ludila, sve je odrađeno na solidan način. Krivo mi je što ovaj album nije bio duži, jer mi deluje da nakon prethodnog usporenja ovde prosto Dorison žuri da dovrši priču - Vivijen i njen obračun sa mužem trajao je svega 2 stranice, a o tome se priča maltene ceo strip. Brljao je scenarista i ovde malo, sa tim blagom i tom skrivenom riznicom, ne uklapa se to najbolje. Riznica je skrivena da mora da se pliva ispod vode do nje, a likovi tamo dolaze i odlaze kako oće, pa posle eksplozije se doktor izvlači bez ogrebotine, kao da je nedovoljno pažnje posvećeno nekim trivijalnim pitanjima i da je žurba uzela svoj danak. Uz povećan broj stranica, ali i trud scenariste ovo je moglo da ima maestralnu završnicu, ovako je prosto dobra i u krajnju ruku zadovoljavajuća, uz neke odlične momente koje opet potiru neki slabiji i otaljavanje posla.

Samom liku Silvera, za razliku od drugih likova, nije udeljena neka duboka karakterizacija, te opet za razliku od drugih likova se ne razvija koliko bi mogao. Da li je Dorison mislio da su svi čitaoci stripa čitali Ostrvo sa blagom i da znaju o kakvom se liku radi ili je prosto manje pažnje obratio na njega, nemam pojma. I lik Vivijen i lik doktora i drugi su se solidno razvijali kroz serijal dok mi Silver nekako prosto stagnira. Za lika po kome ceo serijal nosi ime, ovo je velika mana. Lofrej je solidno uradio posao, negde sam u izdanju primetio zamućenja i verovatno bi bez njih crtež izgledao dosta bolje nego što ispada, ali čoveku moram skinuti kapu za nekoliko slika koje bih rado okačio na zid, npr:


Melahonično, bez mnogo detalja, ovaj crtež uvodi u drugi album i nekako svojim mirom predstavlja suprotnost onome što će se desiti kako radnja bude tekla. Sličnih crteža ima na više mesta, tako da se Lofreju svakako ne može zameriti - sem u nekim scenama borbi gde me nimalo nije impresionirao već ostavio mlak utisak.

Uzevši sve u obzir, ovo je jedan veoma zabavan avanturistički strip, dobro osmišljen i napisan, te sa svojom promenom žanra i preokretima, kao i veoma dobrim momentima ostavlja prilično dobar utisak kada se korice zatvore. Uz povremena brljanja i slabosti scenarija, kao i poneke nelogičnosti i nepotrebno ubrzavanje radnje (tj. nestalnog tempa) ovo je strip koji bih ipak preporučio drugima da pročitaju, ali svakako ne uz neka prevelika očekivanja. Strip ume da uvuče, ali opet ne uspeva da odoli nekim klišeima i problemima (dok druge ,pak, savršeno prevazilazi).

[jocko]

Počeo da čitam Uzumaki keca, završio prve tri priče noćas. Joooooj kakva atmosferaaaa... Jedva sam se nakanio da počnem (važi i za mange generalno), pa ipak čitanje zdesna nalevo uopšte nije predstavljalo problem, navikao sam se odma'. Jedva čekam da nastavim sa čitanjem i sutra uveče! Ovo je prva liga, naročito crtež, priča i atmosfera! Ima nekih scenarističkih naivnosti, biće o tome još reči kada iščitam sva tri toma, a da li je to tipično za mange - rano je da kažem. Bizar fest + atmosfera malog mesta (poput Twin Peaks) + seting modernog Japana = svrškavanje u gaćke!

......................

Riđobradi

dakle, ne kao ultradosadno neprestano jahanje Teksa i Karsona, već viđeno bezbroj puta, posle čega poželite da se obesite

NAJZAD NEKO!

Sama pomisao na dijaloge u Teksu i već pripremam konopac.

[Jozzinelli]

Sama pomisao na dijaloge u Teksu i već pripremam konopac.

Bolje idi pripremi biftek dva prsta debeo i brdo krompirića.

[broj1]

Bizar fest + atmosfera malog mesta (poput Twin Peaks) + seting modernog Japana = svrškavanje u gaćke!

Ovo kao da je Amemiya napis/ao/la  [shocked3]

Samo pici dalje sa citanjem.. rec je o stripu koji zasluzuje da se rasproda.. i da se uopsteno sto vise ljudi upozna sa njim (mada eto naravno nekima ce biti wtf?)

[Aleks]

Rat beskraja (Infinity War)

Autori: Jim Starlin , Ron Lim



Magus, mračna polovina Adama Vešca, želi da se osveti Vešcu i Tanosu, stekne apsolutnu moć i zavlada univerzumom. Pri tome sukobljava se i sa svim postojećim super-herojima sa Zemlje (i šire).

Ako Rat beskraja posmatramo kao nekakav nastavak Rukavice beskraja, poređenjem možemo odmah primetiti priličan kvalitativni pad. Ron Lim, dobrim delom crtač i Rukavice i prednastavaka (kao i Srebrnog Letača) upadljivo je prosečan, sa svojim crtanjem mnoštva različitih šarenolikih junaka, sa prenaduvanom, neprirodnom i često smešnom anatomijom, u statičnim pozama i sa svega par facijalnih ekspresija.

Scenarista Džim Starlin se takođe nije proslavio - korektan uvod u priču i dostojna završnica, ali između gomila praznog hoda (ima 6 epizoda po 40-ak strana), isprazni razgovori i kretnje da popune prostor, bez fokusiranja i zadržavanja na nekom liku ili zapletu, samim tim i zapadanje u (blagu) dosadu.

Za ljubitelje superherojskog žanra ima dovoljno lake zabave, a za one koji traže najbolje stripove, u skladu sa nazivom The Best of Marvel od ČK, neka biraju neki drugi naslov iz edicije.

PS. Za neupućene - veza sa istoimenim filmom, što se tiče radnje, je nepostojeća.

**1/2

[Gil-galad]

Vratih se ovih dana omiljenim DD gigantima - Bezimenom i Dugoj noći. Oba napisala Barbatova... Prvi nacrtao sjajni Alessandrini, drugi moj omiljeni Picatto.

Ovo je komotno mogao biti neki novi Dylan pre Recchionijevog "reboota", prizemljen, ali i dalje nesta(bi)lan. Kod Barbatove i nekako pomireniji sa svojim poslanjem, iako je Bezimeni posvećen upravo begu - pokušaju bega, bolje rečeno - od istog. Dylan kao pomoćni radnik u pozorištu, pa i glumac, onda šetač pasa, filmski kritičar i bibliotekar... Ali je svako to zanimanje praćeno - smrću. Dylan koji ni za trenutak ne može da se otrgne svojoj mračnoj strani. Teskobna i izuzetno mračna epizoda, možda i najmračnija iole novijeg datuma... A Alessandriniju najviše ocene, mislim da mu je ovo jedini DD, ali kakav! Čas crtanja, chiaroscuro za udžbenike, beskrajno jednostavan, a opet beskrajno upečatljiv.

Duga noć, s druge strane, definitivno najepskiji Dylan Dog, a da nije na tragu Dugačkog pozdrava ili Dok vas smrt ne rastavi. Odličan primer "svakodnevice užasa" naspram "užasa svakodnevice", najbliže za poređenje recimo Posle ponoći. I ovde pratimo živote nekih malih, običnih... Vampira i vukodlaka. Barbatova je uhvatila talas popularnosti raznih vampirskih so-called saga, ali se zapravo oslonila na kultne The Warriors. Vampira praktično i nema u serijalu, a u pitanju je horor. E, ona to ovde ispravlja - dobro, solidan je i Ruju u četiri priče sa Manilom - i uspeva da postigne jednu veoma setnu, ali i gotovo opipljivo napetu atmosferu. Predaha nema, Dylan se među drugim rasama naravno kreće kao među svojima, a i ovih 240 strana čita u dahu.

Priče kojima se vrlo rado vraćam, pa ko nije čitao, preporuka. AKO vam ne smeta da čitate Dylana, a da ne tražite Sclavija u njemu.

[jocko]

Baš sam nedavno kupio ta dva Giganta (delovali su najviše obećavajuće, naročito Bezimeni), kao i ''Grešnici Helborna'' od Sistemkomiksa, te novije Gigante čije su prve priče ''Sumrak živih mrtvaca'', ''Parazit'' i ''Starac koji čita''. Neće baš skoro na red za čitanje, ali...

[kokan]

Crtao je Alesandrini zadnji broj,prije Novoga života u redovnoj seriji-"Mržnja nikad ne umire"