Comic Book Club! Ovog meseca citamo: Black Orchid

[ness1602]

Moze, recimo od 12

[neomedjeni]

Fala. Činilo mi se da je od danas, ali ipak, bolje proveriti nego zabrljati.

Neću moći u toku dana, radim, ali švrljnuću nešto večeras, utisci su snažni i sveži.

[ness1602]

Pa da pocnemo...

[ness1602]

Ajde ja cu onda prvi, posto se niko jos uvek ne oglasava. Lemire je ovde stvorio mali dragulj. Kao sto najavljuje predgovor, ovo je kao epizoda iscupana iz Zone sumraka. Dzekova prica na trenutke i nije posebna, ali se jako lepo razvija i pokazuje da tu ima nekih mnogo dubljih stvari. Licno sam odusevljen poređenjem njega i oca,odnosno onih odraza u ogledalu ,pa naglih promena likova.

Prica se lepo razvija, da se razumemo,nije ovo horor. Ovo je ljudska misterija. Prica je lepo odvojena po poglavljima i tačno se pravi pauza kad je potrebno.

Crtež je u funkciji stripa, čini mi se da je na momente kao temperama rađeno(zaranjanja i izranjanja). Kao što je Zona Sumraka bila c/b,tako i ovo na taj način ostvaruje dozu misterioznosti.

[neomedjeni]

Nestrpljivi čoveče.  

Rekao sam večeras, ali moram da se nadovežem na pominjanje Zone Sumraka. Pripovedanje se u potpunosti, s vizuelnog aspekta gledano, zasniva na tehnici usvojenoj iz Zone Sumraka. Imamo centralni lik oko koga se vrti priča i čiji um orbitritira između dve stvarnosti (ili stvarnosti i izmaštanog sveta). Dovoljno je pasti u san, ponekad samo trepnuti, i radnja se seli iz jedne sredine u drugu i nazad.

[Bat Baterton]

Mislim da će biti posebna tema za diskusiju o stripu, tako je bar bilo ranije.
Između ostalog i da bi oni koji nisu još pročitali znali da je izbegavaju
Ali kad dođe Gruja, on će to urediti kako misli da treba, možda i grešim.

[ness1602]

Nestrpljivi čoveče.  

Rekao sam večeras, ali moram da se nadovežem na pominjanje Zone Sumraka. Pripovedanje se u potpunosti, s vizuelnog aspekta gledano, zasniva na tehnici usvojenoj iz Zone Sumraka. Imamo centralni lik oko koga se vrti priča i čiji um orbitritira između dve stvarnosti (ili stvarnosti i izmaštanog sveta). Dovoljno je pasti u san, ponekad samo trepnuti, i radnja se seli iz jedne sredine u drugu i nazad.

Znas ,ovo podseca i na Silent Hill. Secam se kad sam igrao keca(mislim da je to bilo pre 2000-te), da si imao onu foru(barem sam ja to tako mislio) kad zvono pokrenes da se vratis kao 200godina u proslost. To me je tako fasciniralo,ali i uzasno plasilo,sve one sprave za mucenje.

Ovde toga nema. Granica izmedju snova/alternativne stvarnosti je kao sto kazes blink. Ali bas ta granica je neverovatno dobro uradjena i to me je stvarno odusevilo.

[neomedjeni]

Ovde toga nema. Granica izmedju snova/alternativne stvarnosti je kao sto kazes blink. Ali bas ta granica je neverovatno dobro uradjena i to me je stvarno odusevilo.

Ta lakoća prelaza proističe iz neminovnosti. Džek je sanjar, kao i njegov otac. Geni + potisnuta krivica zbog očevog nestanka i patološka, nezdrava želja da se tajna istog razjasni na kraju moraju rezultirati u poistovećivanju ta dva lika. A pošto oca ne može da pronađe na ovom svetu, njegova podsvest traganje usmerava na druge...

Uostalom, mislim da se ovde i ne radi o tome da je Džek fizički postao slika i prilika svoga oca. U jednom trenutku on govori da mu očev lik bledi iz sećanja, da je u stanju da se priseti tek ponekog detalja, oblika... On se u svojoj glavi personifikovao sa ćaletom, i onda svoj izgled projektovao na svog starog. Ne izgleda Džek kao njegov otac, već Džekov otac izgleda kao Džek.

[AF]

Dobra strane price je hepi end. Kako je krenulo pomisleh "ovaj ce mre na kraju (u mukama), bemti strip i ko ga izmisli...!" Ali dobro ispade na kraju. Odnosno, jedino ispravno, inace bi strip bio besmislen. A desava se da autor ne znajuci sta da radi, usere motku (vodeci se glupom vodiljom da se lajtmotiv "ubicu te na kraju balade" bolje utiskuje od srecnog svrsetka).

Nacin naracije zanimljiv. Prica vodi citaoca. I od antipaticnog i iritirajuceg Dzeka pravi "doslo mu iz dupeta u glavu" Dzeka.

Finacko  

[Mhejl]

Završio sam, u jednom grozničavom naletu, čitav strip.

Možda i nešto najbolje što sam do sada čitao od Lemira, "Essex County" included. Sjajna, topla, a opet vrlo ne-patetična i ne-sentimentalna priča. Jako sam prijatno iznenađen.

Sad, što se tiče realnosti prikazanog... recimo da imamo mnoge karakteristike klasičnog toka svijesti, koji je često neophodan zarad pažljivog profilisanja psihologije protagoniste, mada je u velikom dijelu stripa prisutna auto-cenzura ega, koja se polako razbija na kraju. Plitanje u vodi, osim što asocira na plodovu vodicu, dakle infantilni period, sa sobom nosi i određeni, jako opiljiviji osjećaj anksioznosti - jer se ego, kao potpuno svjesna i zdravorazumska komponenta ličnosti, spušta u sadržaj ida, slobodan cenzure, obzira i samozavaravanja, i moraće da ponovo kritički procijeni sve ono što (blaženo) naivna dječja percepcija zanemaruje i ignoriše. Naravno, tu su i sjećanja, kao naš najteži teret, i pravih "duh svih duhova" - projekcije naših najtežih i najdubljih emocija...

A ipak, optimizam, na kraju, kao što Jasko već spomenu, kuca Lemirovim štivom. "Krug života je našao svoj centar": sat je dosegnut, to jest zrelost i privatanje Oca onakav kakav jeste, njegovo kuckanje simboliše rađanje novog života, malog pulsirajućeg srca, da ne govorimo o stubovima koji su se ranije pretvorili u arhetispsko "drvo života", unutar Džekove imaginacije... Budućnost sviće, infantilno se ne prezrivo odbacuje, već prihvata kao nužna faza u razvoju: muškarac je ostvaren, prihvata svoju ulogu, na svim nivoima.

Zamjerio bih par stvari: dio u napuštenom gradu treba da podcrta Džekovu alijenaciju i dubinu ludačke ideje (definisati Oca) koja ga sprječava u zdravom kontaktu, interakciji sa okruženjem: no mislim da je to već dovoljno prikazano u razgovorima sa majkom, ženom i kolegama. Podsvjesno treba da otkriva suštinske uzroke manifestnog, ne da ga tek potcrćuje i izmješta na nivo samo vizuelnog prikaza, kao ovdje. Ali dobro, kao omaž "Zoni Sumraka"... prolazi.

[neomedjeni]

I o čemu, majku mu, posle ovoga, ja sad da pišem?

[Mhejl]

Не зезај, сјајно сте се сналазили и прије моје упадице.   Похвале за опсервацију поводом изгледа оца и Џека - рецимо да бих то примјетио тек на друго читање, ако и уопште.

Битан елемент при сагледавању Лемира је његов минимализам, редуковање декоративног и не-поштовање класичне строго реалистичке стрипске нарације (којој већина дијела девете умјетности тежи по инерцији, да се не лажемо, као визуелни и углавном комерцијални медијум). Цртеж једноставан, малтене скициран, и сигурно не за свакога, али врло, врло експресиван, нарочито изрази лица... ту бриљира.

Као што рекох, елеменат минимализма је кључан по много чему; без њега, лако је замислити како ове дивне приче, под комерцијалним притиском, мутирају у патетично-претенциозне, "озбиљне и анагажоване" сторије... који многи стрипофили читају зарад "еманципације", но сигуран сам да их јако мали број заиста воли и доживљава као лијепо читалачко искуство.

Лемире је један од ријетких аутора који, вјерујем, истински мари за оживљавање ликова и психолошких стања који су још увијек списалачка апстракција у његовим замислима, без силне жеље за самодоказивањем и уздизањем себе као "паметног писца", по сваку цијену, која постоји код многих. Као што је рекао Нушић, парафразирам - пишите када осјетите потребу, нагон за тим, да исприповједате причу, искажете став. Једино тада напори имају смисла и искрености.

[neomedjeni]

U stvari, meni je crtež, te blede, gotovo izbrisane linije, nekako naglašavao koliko je Džekov um u opasnosti da iščezne iz realnosti, koliko je slabo vezan za stvarnost. Njegov razum, kao i crtež, su na granici da postanu nevidljivi, izbrisani.

[Mhejl]

Samo bih još dodao (u nadi da mi nećete reći da je bilo dosta povezivanja psihoanalize i stripsa), da Džekova "fiks-ideja", odnosno ludačka ideja (sat ga čeka dolje, sve će se razriješiti kada ga nađe - potpuno iracionalna promišljanja) potpuno slijede Frojdove teorije opsesija, odnosno kompulzivnih radnji i misli. Džekov um koristi specifičan način "kodiranja" istine o ocu, kroz simboličke slike i fiks-ideje; i sam njihov sadržaj, halucinacije i kontekst simptoma, ne samo da ukazuju na postojanje psih. poremećaja, već i objašnjavaju njegove uzroke - na način koji je često razumljiv samo idu bolesnika.

Iako postoji niz univerzalnih predstava i simptoma, povezanih sa tipom traume, u njima ima uvijek mnogo individualnog - to je ovdje slučaj; čitava estetika i vizuelni izražaj "Underwater Welder" su upotrijebljene u svrhu prodiranja kroz um protagoniste. Drugačije rečeno... cjelokupni strip, prizori, pa i korice - samo su izraz ličnosti i psihe glavnog junaka. Što je samo po sebi zanimljiv eksperiment.

Od Lemira, nastaviću "Sweet Tooth", mada mi je blago naporan na momente, i pogledaću "Lost Dogs".
Nisam siguran hoću li se baviti "Orhidejom", sačekaću vaše prve utiske, bude li ih.

[ness1602]

Momci ,ajde jos neko nesto da napise. Jasko, Grujo i ko se jos prijavio. Ne mora nista dubokoumno.