Koji strip trenutno čitate ?

[vatrena_stenica]

Hypericon (Bogorodičina trava) [Maneule Fior] 3/5

Before me, I see all that was. Behind me, all that will be.

Fior i ja nikako da kliknemo. Možda je za moj ukus preblag i nežan. Stalno mi fali nečega. Negde osećanja, negde povezanosti, negde dubine... Meni treba nešto što će me u putu i ogrebati i imati neko trenje. On mi dođe kao neki dizajner osećaja, ali ne i težine istih.

Ovde nam nudi dve paralelne priče u različitim vremenskim tokovima, jedna se odvija u Egiptu 1922. godine, a druga u Berlinu 1990. godine. Sa svega par dodirnih tačaka, ove dve priče ostaju nekako nepovezane, neintegrisane i ne komuniciraju dovoljno, i tako do kraja stripa.

U pričama nema previše likova. Pratimo njih troje:

- arheologa Hauarda Kartera u 1922. godini i njegovu upornu potragu za egipatskim grobnicama (ispostaviće se  Tutankamonovom), ali i za afirmacijom koja mu izmiče. Naravno, Karter je ograničen odlukama svog sponzora iliti mecene.

- studentkinju Terezu, mladu Italijanku, koja dolazi u muzej u Berlin kako bi radila na spremanju velike izložbe o Tutankamonu. Prvih dana svog boravka u Berlinu upoznaje vedrog, zanimljivog, harizmatičnog, ali potpuno nestabilnog i neodgovornog lika - Rubena. Karter i Tereza su potpuno opsednuti onim čime se bave, ali ne ide Fior ovde u neku dubinu.

- mladića Rubena koji u suštini lelemuda po Berlinu dok mu otac sve to plaća/sponzoriše. Ovde bih pomenula i da Ruben, za razliku od Tereze, ima više istraživačkog u sebi. On je u stanju satima, ma danima, da besciljno luta, upoznaje život, ali nema destinaciju niti je kadar do nje stići sve i da je ima zbog svoje površnosti i neodgovornosti, dok je Tereza tipičan knjiški moljac. Ruben bi možda našao grobnicu jer ima dara da vidi svet, ali bi je Tereza sistematično i studiozno kopala dan i noć.

Crtež je prijatan, kolor zaista fin i topao u obe priče, iako se razlikuje iz bar dva razloga. Prvi, da nam se jasno naznači koju priču pratimo (onu iz prošlosti ili ovu iz sadašnjosti), a drugi (bar u mojoj glavi) da se prizna da ne govore više istim jezikom. Priča iz prošlosti nam nudi koren zbivanja, tj. otkrića raznih grobnica pre nego što postanu plen kolonizatora, a druga pripremu izložbe u Berlinu u jednom od "fensi" muzeja tuđih života (slično kao u Bilalovom Monstrumu) i otuđenog nacionalnog blaga mnogih naroda. Valjda neki ne umeju to da čuvaju kao kolonizatori im, pa bi valjalo i zahvalni da budu. Sreća pa nisu mogli čitave doline/piramide da odšlepaju i izmeste, jer bismo i to sad gledali pod nekim reflektorima, a ne po Saharskom suncu. Sve ovo učitavam sama, toga u stripu nema.

Zanimljivo je što se strip zove po kantarionu, biljci koja je nađena u grobnici, a koja je simbol zaceljenja. To je jedna od dodornih tačaka ove dve priče, jer će upravo ta biljka, koju je na Tutankamonovoj glavi pronašao arheolog Karter, pomoći Terezi da sredi svoju nesanicu. Vrlo jednostavna i obična biljka koja čini čuda, ali koja Karteru nije bila nimalo zanimljiva dok je nije ugledao na glavi jednog faraona. Kada mu je cvet kantariona darovao egipatski dečak kao poklon, on ga je bacio posred puta kao nešto jeftino, obično, besplatno, bezvredno, ali kad ga je ugledao u grobnici... odjednom je dobio težinu, značenje i vrednost u njegovim očima. S jedne strane, ispada da je Karter još jedan u nizu govnara koje ne zanima priroda/lepota i kome stvari dobijaju na vrednosti tek kad im zna status. Odjednom mu te latice postaju neprocenjive i svetinja, da ne kažem da su brendirane. (Svi smo mi ponekad Karter) S druge strane, prvobitna ozarenost grobnicom i njenim zlatom sada pada na najobičnije latice najjednostavnijeg poljskog cveća koje podseća na sunce, a leči nemir, nervozu, depresiju, celiva rane, štiti od demona itd. i koje je na Tutankamonovu glavu stavila njegova žena (ili majka) pored svog zlata i dragulja. Osećanje brige/ljubavi za dragu osobu se najviše ogleda u tom jednom prostom cvetu (jer se draguljima ne veruje). Osobu koju voli, žena je poslala na počinak s jednim tako malim i prostim cvetom kako bi joj obezbedila spokojno putovanje. Divan mali detalj.

Možda u ovom Karteru ipak ima duše i savesti?! Tome doprinosi i njegovo preispitivanje da li je zapravo uradio dobru stvar time što je pronašao i otvorio grobnice koje su s namerom skrivene i zakopane već 3300 godina i izložio ih lešinarima i eksploataciji, znatiželjnim pogledima onih koji beže od hladne britanske zime i koji lokacije samo čekiraju, ali ih zapravo niti razumeju niti cene.

Ispada po ko zna koji put da nauka služi kao izvidnica (kolonijalnom) kapitalizmu. Ovaj Karter je samo jedan u nizu likova koji bi srušili milion zidova pod parolom nauke i napretka kako bi opravdali sopstveni egoizam i nalet dopamina da je u nečemu prvi, a potom bi pisali setne dnevnike kako im je žao ili se kaju jer je svet postao gore mesto. U Gorskoj kuni je to ogoljeno, dok je ovde umotano u bele rukavice. A realno je da bi mnogi Karteri kopali ponovo, jer im je sopstveni zanos bitniji od mira, verovanja i poštovanja mrtvih (kraljeva). No, to je posve druga tema i ovo ja opet učitavam stvari kojih nema, jer Fiorov Karter nije nešto slojevit lik. 

Nažalost, za mene ovaj Hypericon ostaje kao neki eksponat iz fensi berlinskog muzeja - lepo je osvetljen, ugodan za oko i brzu prijatnu šetnju, ali sam iz ove grobnice izašla bez ogrebotina, pa čak i bez peska na koži.

Do Japana sam maštala da odem od malih nogu - i otišla sam, a s Kadinjačom, koja mi je skoro pa pred nosom, sam se upoznala pre tri godine. Ovaj strip je pomalo i o tome.

To reach that which is distant.

[vatrena_stenica]

Zamka za majmune [Jean-Philippe Peyraud, Alfred] 4/5

Uvek treba zadirkivati psa koji je nekoga juče ugrizao.

Zamka kao da je s istočnoevropskog (da ne kažem ruskog) podneblja - revolucija, slovenska fatalnost, borba radnika, blato i sneg, melanholija, ljubav i tragične sudbine. Još jedna priča u kojoj protagonisti ne puštaju tj. ne mogu se osloboditi onog što ih uništava (Lasla Edit vodi u smrt, Žozef ne može zaboraviti i pustiti Vesperin, a Žolijet ne dopušta Žozefu da bude bilo čiji osim njen). Nije teško naslutiti kraj, jer smo svi nekad skloni tom nepopopuštanju iako svesni da srljamo u neku propast.

To me podsetilo koliko se Vivesova Severin drži one svoje bluze, a Lea iz Lepog putovanja svoje boli, Sara Vinčester ne posustaje u svom ludilu... Rekla bih da svi (svesno?) srljaju. Nekad mi je nedokučivo da li je to hrabrost ili glupost usled skučenog razmišljanja.

Od svih likova, misli mi je najviše zaokupio okrnjeni, zapravo trajno polomljeni, lik - Kihko. Nekako je iščašen iz ovog sveta, što me malo podsetio na Trevisa u "Pariz, Teksas" koji samo korača, jer mu je unutrašnji prostor postao nepodnošljiv. Šteta što mu minutaža nije veća. Zapravo bi o njemu mogao biti ceo jedan deo, jer deluje da je on jedini od pomenutih koji je možda pobedio zamku ali uz veliku cenu.

Volim ove doslednosti u propadanju.

I da ne zaboravim da pomenem Alfredov crtež - skroz mi je simpatičan. Na nekim mestima linije mi deluju krhko, na nekim malo nervozno. I valjda me zbog te nervoze podsećaju malo na Šilea, a opet zbog nekih zagrljaja-zamki na Klimta (samo u blatu), a onda zbog sumornosti i skučenosti u nekim delovima na Kete Kolvic. Ali sve to jako malo jer su stilovi skroz drugačiji, više su me pogurale ka njima emocije dok sam gledala pojedine table.

[vatrena_stenica]

Čudan i lep zvuk [Zep] 4/5

Nikad ne kažemo zaista sve.

Prvo bih se osvrnula na kolor. Sve je tiho i vazdušasto, diše i lebdi u nekoj izmaglici gotovo monohromatskih boja, sepia tonova, što pojačava osećaj izolacije. Čini se kao da je svet ispran, kao da je to neki prostor između stvarnog sveta i onog asketskog, čisto duhovnog. Valjda ga tako Vilijam (glavni lik, inače monah) vidi ili pokušava da ga vidi. Sve mi ukazuje da se on zapravo plaši da vidi svet i sav njegov intenzitet kako ne bi pao u neko iskušenje i bio zaveden. Kao da je upalio neki filter za boje, zvuk, miris... ma za čula sva i život ceo.

Deluje gotovo od samog početka da je Vilijam pobegao od samoga sebe. Svi kadrovi s prvih stranica na to ukazuju. Kada je napolju i šeta prirodom, gledamo table koje pokazuju svu tu širinu, ali opet bez upečatljivih boja, a kada je u svom vrtu ili svojoj ćeliji tj. sobi, prizor je iseckan iako ne mora biti. Vidimo skučenost, rešetke i odmah osetimo neku hladnoću i klaustrofobiju. Još ako na to dodamo rečenicu "da nam je život unapred odredio Bog bez mašte", stvari su ovde prilično jasne. Kasnije ćemo uvideti da je Vilijam u mladosti napravio izbor usled straha, a ne ljubavi ka duhovnom/religiji/Bogu ili čemu god. Naprosto se uplašio ne same smrti (iako zapravo baš to izgovara), već života, pa je odabrao život koji je sličan smrti kako bi se na nju navikao. Nije neka mudrost videti da li je taj izbor bio hrabar ili glup. To vidi čak i njegov pijani, nezreli i neodgovorni rođak, pa mu i kaže u jednom trenutku: "Ti si poput mene. Odlučuju umesto tebe. Tako ostajemo deca. Ne suočavamo se sa svojim odlukama. Ovaj svet nas plaši. Obojicu." Jedan utehu traži na dnu boce, drugi u potpunom odricanju.

Život je dar. Treba ga naučiti prihvatiti.

Naravno da je Vilijamu posle 25 godina asketskog života spoljni svet postao nepodnošljiv, previše glasan, tačnije nesnosno bučan i isuviše brz. Zep je u stripu napravio finu paralelu između te tišine u planini i gradske buke, napadnosti, preopterećenosti i brzine koja lomi.

E sad moji čuveni spojleri. Moraš naučiti ćutati pred lepotom!
Izdvojila bih dva fenomenalna punch line-a.
Prvi - Vilijamu tetka ostavlja Modiljanijevu sliku milionske vrednosti, nagu i izazovnu "Anđeliku", uz savršen komentar "kako bi ipak imao ženu".
Drugi - Na poslednjim stranicama stripa, umesto religiozne ekstaze, Vilijamu se na onom njegovom pročišćenom (od svih šumova, buke, sećanja) horizontu ukazuje Žena. Zemaljsko, opipljivo iskušenje umesto tako dugo očekivanog Boga. Kakav šamar!

Ne, nema tišine. Samo zvuk. Čudan i lep zvuk.

P.S. Obratiti pažnju da se on Meri ne predstavlja svojim monaškim imenom, već onim svetovnim. Stoga ga i sama tako oslovljavam sve vreme.

P.P.S. Nemam ništa protiv tišine, čak je i volim sve dok je iskrena i neusiljena. Samo ću spustiti izvikanog Bajrona ovde:
"There is a pleasure in the pathless woods,
There is a rapture on the lonely shore,
There is society, where none intrudes,
By the deep Sea, and music in its roar:
I love not Man the less, but Nature more,
From these our interviews, in which I steal
From all I may be, or have been before,
To mingle with the Universe, and feel
What I can ne'er express, yet cannot all conceal."

[vatrena_stenica]

Izgnanik [Erik Krik] 3/5

Mi žene nemamo na raspolaganju oštro sečivo i oružje koje zveči. Naša sredstva su mnogo suptilnija, ali ništa manje delotvorna.

Vizuelno mi je ovo kul, kao i "Među borovima". Krikov stil podseća na neki drvorez i ima tu neku sirovu nordijsku hladnu atmosferu. No, nije uspeo da me uvuče među unutrašnje demone, a baš mi je nekako za to bilo potencijala (npr. u onim "crvenim" delovima). Priča zapravo i nije loša, ali nije ni nova, malo je generička - izgnanik se vraća, greške iz prošlosti ga progone, neke stvari opet stižu na naplatu i sl. Pojedini likovi slabašni i tipski... ali hej, brzo se čita, crtež prija i kraj mi nije loš.

To što meni fali još unutrašnje borbe, bola u stomaku i gacanja po blatu i što me emotivno nije nešto angažovao je i moj problem. Ne mogu baš od hladne rekonstrukcije jedne priče u nekom vremenu tražiti i očekivati neku duboku psihologiju i duševne lomove. Npr. tišina u Zepovom "Čudnom i lepom zvuku" mi je bila psihološka, dok je ovde samo geografska, tj. do podneblja je, a ja sam želela i onu drugu. Uostalom, uvek mogu ponovo pustiti Mikelsena u Valhalla Rising ili Vikings i gledati Ragnara i Flokija.

Ne verujem da ovo izjavljujem ali, naše narodne epske pesme naspram ovog su duboka psihologija i emocija.

[Zlix]

Životinjska karma 1 i 2

Ukoliko ste mislili da se prava drama odvija na stranicama Velikog Bleka i Zagora, ili da su Alanfordovci bogovi humora, onda niste čitali Životinjsku karmu.

Strip za sve generacije (mlađima se ne preporučuje čitanje bez nadzora roditelja, kao ni onima sa trošnom srčkom), Životinjska karma nudi obilje zabave, humora, akcije, drame, romanse, satire, sarkazma, topline, tuge, radosti, apsurda, haosa, neprikladnih i seksi momenata i neočekivanih obrta... za svakoga ponešto.

Ima puno referenci na pop kulturu, naučnu fantastiku, superheroje, razne novinske stripove, Ratove zvezda, Terminatora, Simpsonove, Park iz doba jure, King Konga, Tarzana, Mizeri, verovatno sam nešto zaboravio, a kroz prevod i adaptaciju tu je i mnoštvo referenci na domaću filmsku, muzičku i političku scenu. Doduše, mnogo toga će biti poznatije starijim generacijama nego mlađim.

Dosta fora je solidno, neke su gručovski glupe, neke namerno neukusne, pojedine su izazvale da se glasno nasmejem, ali ne vrti se sve oko humora. Ima i lepih i tužnih i napetih i veselih momenata. Određene fore se vrte kroz par kaiševa, a ima i arkova koji se protežu na nekoliko strana.

Strip često probija četvrti zid, likovi lome ili seku kadrove, a u obliku šimpanze pojavljuje se i sam autor stripa, Frenk Čo, koji komunicira sa čitaocima.

Crtež je odličan, pun dinamike i detalja, Čo ume vizuelno da ispriča priču u svega par kadrova, a jedina zamerka je to što gotovo sve devojke liče jedna na drugu. Muški likovi i i životinje imaju svoje karakteristike, krasi ih crtež specifičan za humorističke stripove, pa ih je lako razaznati, ali devojke su realistično prikazane i maltene sve imaju identične crte lica. Htedoh reći da se ne zna koja je lepša, ali pošto su sve slične, lol... 🤷

Svakako je bilo uživanje čitati ove dve knjige i drago mi je što će biti još toga. Jedva čekam!

[vatrena_stenica]

Ideal [Baptiste Chaubard, Thomas Hayman] 4/5

Da bi muškarci bili u braku ne ugrožavajući moral, moraju naći ljubavnice koje su u svakom pogledu nalik na njihove žene.

Više je tema dotaknuto u ovom stripu.
Jedna je o licemernoj (japanskoj) eliti koja je naselila ostrvo Kino i potisnula njegove starosedeoce i tobož se odjednom bori za "tradicionalni" Japan dok je istu tu tradiciju ugrozila, da ne kažem i pregazila, i pritom prstom ne mrdne, pa ni reč ne izusti, na zatvaranje granica i proterivanje stranaca, slepa i nema, uvijena u lažni patriotizam i brigu za gubitak identiteta, a verovatno spremna da poturi i obraz i guzicu za očuvanje svojih privilegija. Svemu ovome svedoči Osači, služavka jednog takvog bračnog para. Na svega par mesta u stripu, ona nam stavlja do znanja da nisu njoj, starosedeocu ostrva, krivi stranci što nije više svoj na svome, već domaća elita koja je i obalu privatizovala.

Druga je o krizi u modernom braku dvoje prilično hladnih, emotivno ispražnjenih, čak bi se moglo reći nesrećnih i otuđenih ljudi srednjih godina, koji žive u vili na obali mora distancirani ne samo od običnog sveta, već i jedno od drugog, pa i od sebe samih. Oboje trunu i drže se prošlosti.

Treća je o uplivu AI-a i svih mu derivata u taj "tradicionalan" japanski život. U ovaj hladni brak supruga uvlači jednog androida (koja lenjost i kukavičluk!) koji je njena slika i prilika iz mlađih dana da malo začini brak. Lepo ga je začinila. Oboje (i muž i ona) su ga doveli do sloma njihove seksualnosti i intimnosti. Koliko koristi od tog Huija (kako oni zovu androida), toliko i štete, jer čim Hui oseti kod živog bića dovoljno snažnu želju, nastoji da je zadovolji na najučinkovitiji način bez ikakvog moralnog suda i razmatranja posledica sprovođenja iste. Koliko samo pičvajza ovo može proizvesti! Al nije da o side efektu/posledicama iko ovde brine.

Crtež je nekako zaleđen, neprirodan, beživotan, statičan, sterilan, geometrijski, pomalo inženjerski ili još bolje kao neki render. Pojedine perspektive i table su baš jezive i kul, toliko da mi se čini da su neverbale mnogo efektnije nego one s tekstom. Nema nereda, sve je maksimalno utegnuto, deluje skupo, ali hladno i mrtvo.

Sve u svemu, sa ovih strana isijava strah od starosti, strah od gubitka identiteta, strah od gubitka ljubavi, strah od neuspeha, strah od zamenjivosti, strah od promena... strah od stvarnosti! Svuda strah i izolacija, neiskrenost i opterećenost nekim idealima, nesposobnost da se nosimo sami sa sobom i svetom koji smo sami stvorili, a koji nas neumitno gazi.